Krug/soba/večnost (9)

A opet, nema bitne duhovne stvari koju mi Vuković nije rekao, od kojih sam – nažalost – većinu zaboravio, iako su sve do jedne ostale sačuvane duboko u mojoj ROM memoriji, da bih povremeno mogao da ih se prisetim, ali ne i da ih dovoljno dugo pamtim, pa da ih – lakomislen i brbljiv kakav sam – bacam kao biserje pred svinje. Kad malo bolje razmislim, rekoh potom – naručujući još dva piva, jer su prethodna dva bila odavno izvetrila – Vuković i ja smo se sporazumevali difuzijom i osmozom. Ispomagali smo se i mimikom, namigivanjem, mrdanjem obrva, morzeovom azbukom (dobovanje prstima po stolu) i uz pomoć nekih tridesetak fraza znakovnog jezika gluvonemih, koje smo naučili u izviđačima. Eh – uzdahnuh – kako mi nedostaje Crna Gora koje više nema, koje ne bi ni bilo da nije bilo Vukovića i još nekoliko entuzijasta koje na prste možeš izbrojati. Nema više mistike uzavrelih titogradskih popodneva utonulih u isihazam raštana, kaštradine (ko ima) i bijelih kobasica, a pravo mesto – i pravo vreme – za Vukovićeva i moja ćutanja i suočavanje sa bezizlaznošću života beše rakijašnica (obična baraka) preko puta Pobjede gde sam pri temperaturi od najmanje 41,2 stepena – manje je bilo sramota – oko dva i petnaest popodne odlazio da se sretnem sa Vukovićem uz put se, uz najljubaznije pozdrave, mimoilazeći sa kelnerom Njakom (koji je nešto docnije stradao od svoje ruke), žestokim momkom Žoržom Nikčevičem – koji nikada nije znao da li se trenutno nalazi u Nikšiću ili Podgorici – vajarom Komnenom, Košom – po novom pravopisu Kočom – Radovićem (ponekad i Zemljinom) i mnogim drugim vrlo značajnim, a potpuno nepoznatim ličnostima, listom “zelenašima” (većini sam, na žalost, pozaboravljao imena) koje nijesu imali tu sreću da dožive nezavisnost Crne Gore.