Odnos prema Crnoj Gori

Uloga predsednika Srbije važna je, ukratko, i za srbijanske Crnogorce i crnogorske Srbe. Emancipacija i legitimizacija (umesto golootočanske paradigme) srpske zajednice morala bi postati prioritet i Crne Gore i Srbije. Ali to niko ne pominje, i zasad ne postoji jasan plan.

Srbija nije samo poprište klasičnog kriminala crnogorskih klanova. Naročito od ustanovljenja tzv. državne zajednice, Srbija je i utočište crnogorskog političkog kriminala i saradničkih kvislinških grupa. Nejasna je eventualna uloga Svetozara Marovića u pokušaju uličnog puča protiv crnogorske vlade krajem 2015. Nejasan je kontekst njegovog boravka u Srbiji. Ali je jasno da je neki državni službenik, po nečijem nalogu, dodelio srpsko državljanstvo njegovom sinu, osuđenom za nezakonitu trgovinu državnim nekretninama (pomenuti reketiranje i kriminalno udruživanje verovatno bi bilo politički nekorektno). Funkcioner putinovskog Demokratskog fronta Andrija Mandić dolazi u Beograd po uputstva i zapovesti. Nadležni srpski tužilac nije pokrenuo istragu o njegovom eventualnom saučestvovanju u paljevini Beograda na mitingu „Kosovo je Srbija“ 2008. Zvanična Srbija takođe ne isporučuje Crnoj Gori osumnjičene za kriminalnu zaveru protiv crnogorske vlade (Nemanja Ristić, Predrag Bogićević). S njima u vezi, nekoliko ruskih državljana proterano je iz Srbije zbog priprema terorističkih akcija u Crnoj Gori.

Politički cilj opozicije je uspostavljanje proruske kvislinške vlade, kako bi Crna Gora odustala od NATO i evropske integracije. Istovremeno bi se dodatno destabilizovala Srbija. Ma šta o njemu mislile i sve srpske „elite“, i „sendvičari“, Milo Đukanović bio je najodaniji partner Srbije u svim važnim procesima demokratizacije i povratka dobrosusedskim odnosima i saradnji. Naročito podsećam na podršku 5. oktobru.