Kosovo u raljama života

Napisao ga je uprkos tankim očekivanjima, tj. nasuprot prethodnim tekstualnim uratcima na ivici novogodišnje patetike i tehnokratskih ekspozea, sve nakićenih citatima i „mudrim mislima“ prikladnim za „Fejsbuk“. Za razliku od toga, ovaj tekst obiluje veštim telesnim motivima („glava vruća od razmišljanja“, „ruke uprljane kompromisima“, „položaj donjeg dela sopstvenih leđa“), zgodnim sarkazmima („ne razlikuju Peć od šporeta“), pa i bizarno odličnim i egzistencijalistički mračnim momentima („Na kraju, ćutanje je kraj. Posle njega više niko ne govori, ništa, i jedini zvuk je dugačak, neravnomeran vrisak“). Naravno, ovo nije bio pismeni zadatak u rangu od „Jesen u mojoj ulici“ do „Kako sam proveo školski raspust“, pa kojem sada treba brojati progutana slova i ocenjivati stilske figure. Radi se o politici i o političkim vrednostima. I umesto zevzečenja sa idejom o „unutrašnjem dijalogu“, valja pažljivo pročitati šta tamo još piše.

Jer, Vučić piše i da je neophodno da se srpsko društvo i građani Srbije „pogledaju u ogledalo“, pa i da „uvide nedostatke na sopstvenom licu“. Okej, u par izanđalih fraza poručuje i da „ne zabijamo glavu u pesak“ i da „pokušamo da budemo realni“. Međutim, jedini stvarni klišei i opšta mesta zapravo su ona koja pripadaju nacionalističkom narativu („zapadne ambasade“, „srpska ognjišta“), a sa kojim je, očigledno, ipak teško raskinuti u potpunosti. Cinici bi rekli da je moguće da čovek izađe iz radikala, ali ne i radikal iz čoveka. Ipak, umotano u celofan metafora, Vučić u kontekstu Kosova govori i o „stvarima koje smo odavno izgubili“ i tvrdi da „rešenje nije u našim mitovima“. Uz to, direktno odbacuje čuveni ratoborni stav Dobrice Ćosića, tog vodećeg ideologa savremenog srpskog nacionalizma („To jednostavno nije tačno. Nismo mi ništa tako veliko dobili u ratovima, što smo gubili u miru“), a ističe i to da „Srbi“ još od 1878. „nisu razumeli i snagu i želje Albanaca“. Najzad, osnovni motivi Vučićevog teksta jesu mir i život. I možemo mi to posprdno povezivati sa naivnim željama devojaka sa izbora za „mis“, gde još samo zdravlje delfina i blagostanje tropskih šuma nedostaju, ali prikočimo i ne preterujmo. Balkanski liderčići koji zagovaraju mir su pojava koja je ređa od kometa na nebeskom svodu. A oni koji umesto u nebo gledaju u zemlju – još su ređi.

S tim u vezi, ovo jeste tekst kojeg se, koliko god to jeretički zvučalo, ne bi postideo ni Zoran Đinđić (takođe ljubitelj zgodnih metafora), a možda ni poneka „Žena u crnom“. Uostalom, zamislimo samo da je autor tog istog teksta bio neko sasvim drugi? Vesna Pešić ili Nataša Kandić? Teofil Pančić ili Jovana Gligorijević? Istok Pavlović ili Zapad Todorović? Da li bismo ga mahnito šerovali po društvenim mrežama? Naravno, teško je odvojiti tekst i autora teksta, pismo i pisca, i u teoriji književnosti su napisani tomovi i tomovi o celoj toj gužvi. Ali, zamislimo i porazmislimo samo, čiste mentalne gimnastike radi. Izbrišimo jedno ime, i stavimo neko dopadljivije i drugo za autora. Takođe, da li bismo taj tekst potpisali mi sami? Konačno, u pitanju je tekst, „manifest“ ili „program“ kojem se bilo aplaudiralo u Briselu, Vašingtonu i Prištini, pa je dobio i pozitivnu međunarodnu recenziju. Ali, nije tako bilo u Beogradu, mimo botovskih ćelija i laguma. Zašto?

Suvisliji kritičari Vučićevog teksta uporno podsećaju na to ko je Aleksandar Vučić bio (i eventualno ostao). Da, tako je, on je kao ministar i visoki politički funkcioner bio direktni učesnik u vlasti koja je na rat za Kosovo i protiv „šiptarskih terorista“ huškala, zatim taj rat i organizovala, a sve neistomišljenike i mirovne aktiviste progonila kao izdajnike i strane plaćenike. Drugim rečima, Vučić jeste bio gorljivi zagovornik upravo onog patriotskog zanosa i one nacionalističke egzaltacije sa kojom sada (u spomenutom ogledalu?) polemiše i od koje pravi politički otklon. I zato to predsednikovo pisanje za novine može da deluje neiskreno i fejk, u duhu umotvorine o Vučiću koji dlaku menja, ali ćud nikada. Međutim, koga zaista briga šta Aleksandar Vučić tačno misli kada legne u krevet? Broji se samo ono što Aleksandar Vučić radi. A jedan posve drugačiji politički program ili diskurs o kosovskom pitanju takođe predstavlja političko delovanje.

Uostalom, istu ovu vežbu iz kulture sećanja ili „znamo mi njega“ argument moguće je i obrnuti naglavačke. Upravo zato što je ministar Vučić prema Kosovu imao stav kakav je imao, nije li to razlog više da ovakvu promenu stava predsednika Vučića pozdravimo? Baš zato što „poznajemo“ Vučića i njegov minuli rad, nije li u pitanju jedan hrabar lični i politički veleobrt od „nebeske“ ka „zemaljskoj“ Srbiji? Iskorak unapred na koji je tanka građanska i oskudna nenacionalistička Srbija decenijama pozivala? Iako su mnogi od nas ovakve „neovučićevske“ tekstove pisali i ovakve mirovnjačke politike reklamirali decenijama, i neretko bili progonjeni zbog toga kao veleizdajnici, možemo li za trenutak da prigušimo sujetu i prvoborački staž? Ne dozvolimo da nas jedan inadžijski „Sad više neću ni onako kako ja hoću“ sindrom zaslepi. Interpretirajući ovaj tekst kao neiskreno i naručeno dodvoravanje Zapadu, samo zapadamo u novi krug pakla nacionalističkog zaverašenja. Dok se ne udavimo u apsurdnoj zluradosti zato što je sada Vučić taj koji postaje „soroševac“, zapadni agent, „NATO“ špijun, izdajnik i strani plaćenik, snaga haosa i bezumlja. Da li će to ovo društvo učiniti srećnijim, čak i da nas lično usreći?

Zatim, za unutrašnju političku upotrebu i narajcano opozicionarenje možda je zgodno interpretirati Vučićev tekst kao nekakvo „traženje alibija“ i „podelu odgovornosti“. Ali, da li zaista mislimo da će odgovornost za famoznu „normalizaciju odnosa sa Kosovom“ biti na opozicionim partijama, crkvi, akademiji i „NVO-ima“, a ne na samom Vučiću? Ili da je njemu taj alibi zaista potreban, odnosno da ga neće ispeglati propagandni mediji, sa ili bez nas? Takođe, fakat jeste pomalo nakaradno da na dijalog poziva osoba čiji režim odlikuje jedna izrazito monološka forma. Ali, šta je alternativa? Gadljivost sa visokomoralnih pozicija razrednog higijeničara? Ili da se uhvatimo u guslarsko kolo sa „Dverima“ i „Zavetnicima“ dok vlažno sanjamo Putina? Jeste, tanka je linija između naivnosti, lakovernosti i otvorenog srca, ali šta ako propustimo priliku i možda, samo možda, iskreno pruženu ruku za drugačiju politiku od nacionalističkog blata kosovske mitologije? Neće li ogromna naprednjačka baza ili glasačka mašinerija to spremno i radosno dočekati, baš kao što praznih stomaka čekaju na ruske „Migove“ i namigivanja?

Najzad, naravno da neovučićevski program ili skup puštenih balona i mirovnih golubova nije idealan. Bilo je tu i onespokojavajućih opaski, kao i potonjih relativizacija. Baš kao što je i taj esej ili seminarski rad grubo zakasnio, odnosno probio rok za predaju na vežbama iz savremene srpske istorije. A njegov najveći nedostatak je taj što upadljivo ne otvara društveni dijalog o stvarnim uzrocima kosovskog problema ili kosovskog pitanja. Što nedovoljno poziva na odgovornost, krivicu i zločine Miloševićevog i Šešeljevog režima prema Albancima, ali i na odgovornost ostalih društvenih aktera u Srbiji koji Albance odvajkada tretiraju kao nužno zlo, ako ne i kao nižu rasu. U tom dijalogu, neophodno je i prekinuti trajni kosovski ciklus ili matricu optuživanja omiljenih i dežurnih krivaca poput mrskog Zapada i „šiptarskih terorista“ koji nam, eto, iz čista mira otimaju ono što je „naše“, od svetinja do ognjišta. Nadajmo se da se to krije u motivu „pogleda u ogledalo“ o kojem piše Vučić. Gde nas čeka ružno i istrošeno lice, mamurno od nacionalističke opijenosti sa pucanjem, a koje ujutru niko ne želi da vidi. I da ćemo ga pogledati pod neonkom, koja probada oči i ističe svaki prokleti nedostatak, svaku bubuljicu, miteser, brazdu, fleku, kvrgu, krastu, modricu, posekotinu, ožiljak i rošu. To je „unutrašnji dijalog“ koji je Srbiji neophodan.

I upravo zato, umesto političkog autizma i izbegavanja spomenutog ogledala sa neonkom, na Vučićev poziv treba odgovoriti. Posebno jer je osnova za taj razgovor, izneta u njegovom opreznom tekstu, iznenađujuće pozitivna. Dug je put od „Kosovo je srce Srbije“ do „Kosovo je problem Srbije“ i dobro je što je Vučić, imenom i prezimenom ispod autorskog teksta, prešao ovaj „Rubikon“. Treba ga podržati u tom hodu i dopuniti činjenicama o uzrocima, krivici i odgovornosti za taj problem. Baš kao i nepokolebljivo osnažiti ideju o Srbiji na Zapadu i u Evropi, u kojoj će granice između Srbije i Kosova postati obesmišljene. I logiku krvi i tla najzad zameniti logikom života. Jer, Kosovo je u političkom imaginarijumu Srbije redovno mitologizovano. Tačnije, srpski nacionalizam je – poput pokvarenog klot pasulja iz konzerve za gotova jela – periodično i uporno podgrevan upravo pitanjem Kosova. Nikad nije naodmet da se Kosovo demitologizuje, od koga god to ikonoborstvo pristizalo. U redu je izaći iz kruga sličnomišljenika i zaploviti u nepoznate vode, pa i potražiti saborce među pripadnicima režima. Kad već, iskreno ili ne, puštaju dimne signale i dodaju lulu mira. A umeju i da napišu dobar tekst i rečenice poput „Živeti, znači ljubiti zemlju po kojoj koračaju deca, a ne samo hvaliti se pobedama svojih dedova“. Ponekad je jednostavno: smeštanje kosovskog pitanja u okvire mira i života, umesto rata i smrti, treba pozdraviti uvek.