Svaka mu je ka’ u Nikolića

Nikolić je, naime, nakon što mu je uručen orden predsednika RS Milorada Dodika na obeležavanju Dana RS, rekao, između ostalog, da tom entitetu „od srca želi samostalnog i nezavisnost“.

Ili je, možda, zbog takve izjave avansno odlikovan. Kako god – sve i da se Dodik nije dosetio, Nikolića je davno valjalo odlikovati kao valjda jedinog preteklog izdanka čuvene srbijanske škole besedništva, lučonošu retoričara-naivaca stare nepatvorene Srbije i „čuvara vatre“ te plemenite veštine iz antičkih vremena, starog Rima i još starije Grčke.

Svaka mu je, vazda, bila ka’ u Njegoša!

Nikad nije krio visoko mišljenje o sebi.

„Rođen sam na Sretenje, veliki ljudi se rađaju na velike crkvene praznike.“ (Kurir, 16. februar 2008)

Smatrao se bržim od Boga.

„Bog je stvarao svet šest dana, a ja sam ga uzdrmao za dva.“ (FoNet, 13. maj 2007)

*Život ga nikad nije mazio!

„Imao sam nesrećno detinjstvo, i u školu sam morao da idem.“ (Nije srpski lupati, 2007)

Ali je uprkos tome ostao tanane duše.

„Nekako sam bio tužan dok sam čitao bajke. Čitao sam Ivicu i Maricu, Palčića, i nikako da dočekam srećan kraj. Suviše prepreka ima u tim bajkama. Uvek se nekome zabode led u srce.“ (Evropa, jun 2004)

Mestimični problem sa obrazovanjem obeležiće njegovu karijeru.

„Nisam završio fakultet, jer nije valjao Zakon o univerzitetu.“ (Blic, 31. decembar 1998).

Kao i sva deca, voleo je sport.

„To što radi Ronaldinjo, to je neponovljivo. Kao da gledam sebe kad sam se kao dečak igrao na livadi.“ (Nije srpski lupati, 2007)

Bespogovorno, gotovo groteskno, sledio je Vojislava Šešelja.

„Svaka Šešeljeva knjiga je dobra, čestita srpska knjiga, bukvar i azbuka. Jednog dana svaki seljak će reći: ‘Imam imanje, traktor, stoku i knjigu Vojislava Šešelja’, a onaj u gradu će kazati: ‘Imam posao, stan, zdravu decu i knjigu Vojislava Šešelja.“ (Večernje novosti, 17. novembar 2004)

Slobodana Miloševića je optuživao za rat.

„… Ja sam pošao u rat, jer je on (Milošević, prim. a.) pozvao u rat.“ (Narodna skupština Srbije, 1994)

Borisa Tadića je otvoreno nazivao ustašom:

„Jeste ustaša i šta sad.“ (Blic, 03. maj 2006)

Slavko Ćuruvija je bio jedina osoba o kojoj Nikolić nije promenio mišljenje.

„Nije mi žao što je ubijen Ćuruvija.“ (B92, 21. decembar 2003)

U istoriju Srbije, ipak, kao najveći domet Tomislava Nikolića ostaće upisan anticipatorski nagoveštaj smrti Zorana Đinđića:

„Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom.“ (Miting SRS, Beograd, 23. februar 2003)

I u poznim mirnodopskim danima Kosovo je isturao kao majku svih pitanja i platformu svih platformi, a umeo je, nije da nije, i da čvrsto obeća:

„Ja vam obećavam, tako mi Boga, neću se smiriti dok Kosovo i Metohija ne bude pod kontrolom Srbije!“ (Politika, 21. februar 2008)

Protivio se čak i stranim proteinima.

„Sve dok u mojoj kući moja žena bude spremala supe, sarme, podvarke, dok bude kuvala pasulj, boraniju, moja deca neće ići u ‘Mek Donalds’.“ (TV Plus, Kruševac, 17. marta 2000)

U eksplicitnosti nije krio opredeljenje.

„Nažalost, ovo nije ruska provincija, ali ovo nikada neće biti ni kolonija EU, to vam garantujem.“ (Skupština Srbije, 8. maj 2007)

Svoju „rezervisanost“ prema EU uspeo je da upakuje u jednu od najčuvenijih metafora srbijanske politike.

„EU je vrlo skupocen persijski tepih. Jedina mana je što ima jednu rupu. Ta rupa, to je Srbija. EU bi zlatnim koncem tu rupu zakrpila, jer joj u suprotnom skupocen tepih ništa ne vredi. Ne može nigde da ga izloži.“ (Kurir, 31. januar 2008)

I onda je usledio još jedan kolovrat.

„Ja to govorim već pet godina: mi ne možemo bez Evropske unije!“ (B92, 23 septembar 2009)

Bajčetinski voćar, kako je sebe voleo da predstavlja, postao je uvaženi građanin sveta.

„Ponosan sam što Strazbur nazivam svojim drugim gradom. Za vaš grad me vezuju najlepše uspomene.“ (Tanjug, 3. oktobar 2013)

Umeo je i da razgali.

„Znate, društvene mreže služe za kritiku. Ja još nisam video društvene mreže, izuzev organizovanih, koje bi hvalile. Čak i ove koje kritikuju su organizovane. Pošto ponekad sedim sa prijateljima i kažem – ‘Hajde da damo negde neki komentar’ – i uopšte ne možemo da dobijemo telefonski kontakt kad se kaže šta želiš da kažeš.“ (RTS, 3. mart 2015)

Mnogo pre nego će postati predsednik, proročki namigujući zdanju u Pionirskom parku, Nikolić je izustio svoj jedini cilj.

„Ostaće zapisano kako sam ja vodio Srbiju. Treba mi politička slava – da kažu bio jedan dobar predsednik Tomislav Nikolić.“ (TV Pink, 17. januar 2008)

To htedoh da vam kažem – ovo vam je bilo predsednik Srbije!

P. S. Ovaj tekst pisan je pet dana nakon što je Amfilohije plastično dokazao da je veći Vučić od Irineja!