Prema analizama naslovnih strana dnevne štampe u Srbiji (a slično je i sa elektronskim medijima) sedam od osam dnevnih listova se u sukobu Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića povodom predsedničke kandidature – otvoreno stavilo na stranu ovog drugog.
Ili bolje reći, u službu ovog drugog.
Nije to medijska slika koja iznenađuje, niti je bilo kakva novost da Vučić direktno ili indirektno ima gotovo potpunu medijsku kontrolu u Srbiji. Međutim, zanimljiva jeste situacija kada se ta kontrola tako otvoreno ispolji, kao što je zanimljiv i fenomen Nikolićevog odnosa prema medijima.
Jer, nesumnjivo je tačna Nikolićeva izjava kad on kaže da ne zna da spinuje, kao što je očigledno i da njegove pres-konferencije nisu nameštene. Ali, to ne znači da bi neka demokratska Srbija kojoj težimo trebalo da ima baš takvog predsednika sa baš takvim odnosom prema medijima. Tokom celog svog mandata Nikolić je bio glavna meta tabloida i njihovih spinovanih priča iz anonimnih izvora, koje su se pojavljivale u višednevnim serijalima, i potom gotovo volšebno iščezavale iz tabloidnog fokusa. I šta je uradio Nikolić? Stavio se u ulogu žrtve koja velikomučenički trpi tabloidne i uopšte udarce. I tome još svojski doprinosi sopstvenim nesmotrenim i nespretnim izjavama, iracionalnim potezima, kao i izborom kompromitovanih i osporenih saradnika. Šta je tu bio cilj? Da se održi lekcija iz demokratije i slobode štampe svakako nije. Jer, za to bi bio potreban aktivni pristup – da se uzvrati informacijama i činjenicama, kao što to pokušavaju da rade pojedini Vučićevi politički protivnici.
Pozicija predsednika Republike nije nešto što ne može da probije medijsku blokadu, niti što uskraćuje mogućnost za političku i medijsku borbu.
Ali sve je to izostalo, jer je cilj je bio nešto sasvim drugo – da se po svaku cenu izbegne politički i medijski sukob sa Vučićem i da se čeka neki geopolitički ili kakav već trenutak u kome će Vučićeva vlast biti uzdrmana s druge strane. Uostalom, od 2014. do 2016. naprednjaci su sa koalicionim partnerima imali sasvim lepu dvotrećinsku većinu da promene Ustav i da predsednika biraju u parlamentu. I tako se to uzdanje u čekanje pravog trenutka i držanje za petogodišnji mandat pokazalo kontraproduktivnim. Uostalom, Nikolić i dalje to radi – on i posle Vučićeve objave kandidature i dalje drži javnost u neizvesnosti da li će ući u otvoren sukob sa njim ili će otići u političku penziju. Što ukazuje da on političku i medijsku borbu i ne želi da vodi, nego samo da svoju „žrtvu“ naplati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
