Spomenik apsurdu

Čini se da za običnog čoveka, sklonog moralu, fizičko maltretiranje ne predstavlja najgoru patnju. Taj neki običan čovek gledao je gostovanje Vučića sa grimasama od mučnine zbog nepodnošljive paralele između sadašnjeg predsednika i pokojnog premijera Zorana Đinđića. „Al to je Đinđić radio, oni su pobrkali mene sa Đinđićem“, govorio je Vučić i o optužbama da članstvo SNS-a izdvaja 10 odsto od plate za donaciju stranci. Pobrkao je, čini se, ovaj narod mnogo toga. Vučića sa Đinđićem, Đinđića sa Mladićem, evrofanatike sa evroskepticima, Viroviticu sa Vašingtonom… Potvrdio je Vučić voditeljki i da je lično sa Đinđićem razgovarao, i dobronamerno ga savetovao, da ne uzima funkcionerima DS-a 10 odsto od plate, iako kako kaže razume da je u vreme socijalista bilo nemoguće na drugi način finansirati kampanju. „Rekao sam mu, oni će ti prvi izaći u javnost da tebe napadnu, a stranci ti nikad ništa neće doneti. Oni će da ukradu još 30 odsto, da nadoknade tih 10.“ Sa Zoranom Đinđićem poredi se čovek koji ga je, pre čudesnog proviđenja („Je li grešan ne znam; samo znam da ja bejah slep, a sad vidim“), optuživao da je najveći izdajnik srpskog naroda. Govorio je nekoć, za nekom govornicom, sada najmlađi predsednik u istoriji Srbije, o najbližim saradnicima ubijenog premijera: „To ova nesrpska fukara, ovi mučenici i jadnici što onima koji su ovu zemlju bombardovali, skute ljube i ruke im ljube“. Paradoksalno, dočekao je pokojni Zoran da mu Vučić lično pokrene inicijativu za posthumnu izgradnju spomenika. „To je bila moja ideja zato što smatram, bez obzira na sva naša neslaganja, da je to civilizacijsko dostignuće.“

Šta ostaje građanima Srbije – da se čudu pitaju kako je moguće da neko podiže spomenik čoveku kome svaki čas pronalazi mane i optužuje ga za neku vrstu reketiranja, makar i sopstvenih (stranačkih) funkcionera. Vreme apsurda.