Oči proizvođača uprte u OPEK

P { margin-bottom: 0.21cm; }

On u najnovijoj analizi iznosi zanimljivo zapažanje da je cena barela i dalje iznad prosečne 33,90 dolara (dugoročno posmatrano), i to uprkos drastičnom padu zabeleženom sredinom 2014. godine. Prema oceni Dembika, preduslov za postizanje dogovora jeste približavanje interesa, što se još nije desilo.

– Iran i Irak se utrkuju ko će više da poveća udeo na tržištu. U poređenju sa junom 2014. Iran je povećao mesečnu proizvodnju za 13 odsto, a Irak za 32 odsto. To je jasan pokazatelj da te države nisu spremne za zamrzavanje proizvodnje. Kratkoročno, tržište je usredsređeno na Iran, ali dugoročnije posmatrano rast proizvodnje u Iraku stvara najviše rizika kada je reč o ponudi nafte. Dve zemlje nesporno snose troškove strategije za kontrolisanje tržišta koju su započele Saudijska Arabija, ali i Venecuela i Alžir, čije naftne industrije nisu mogle da se prilagode padu cena. U prilog tome govori podatak da je mesečna proizvodnja nafte u Venecueli pala za 0,3 odsto, a u Alžiru za 6,7 odsto i sasvim je izvesno da će obe države pribeći vanrednim srednjoročnim finansijskim merama, poput devalvacije valute, zamrzavanja cena, kontrole kapitala, kao i međunarodnoj pomoći – ističe ovaj analitičar.

Dembik ukazuje i na to da cena barela mora da pokrije troškove proizvodnje, što je do sada bio slučaj, uključujući i Venecuelu gde je proizvodna cena od 23,50 dolara za barel među najvišim. Osim toga, potrebno je pronaći ravnotežu u ceni nafte kako bi se tranzicija u ovim državama, koja je već započela, odigrala pod najmanje nepovoljnim uslovima. Članice OPEK-a su se ujedinile u potrebi da promene izvore prihoda, bilo kroz prodaju imovine onima kojima je potrebna, ili kroz međunarodnu kreditnu podršku, koja podrazumeva odobravanje kredita po niskim kamatnim stopama. Dembik tvrdi, pozivajući se na prilagodljiv kapacitet zalivskih zemalja i nerazdvojne nacionalne strategije Irana i Iraka, da kartel nema obavezu da postigne sporazum po svaku cenu i u kratkom roku.

– Tri su moguća scenarija sastanka u Dohi. Prvi je da se sastanak završi bez dogovora. U tom slučaju, cena barela mogla bi brzo da padne na nivo od oko 30 do 33 dolara i to je veoma izvestan scenario imajući u vidu trenutnu situaciju na tržištu. U tom slučaju Doha ne bi predstavljala događaj za investitore. Druga opcija je minimalni dogovor koji bi podrazumevao zamrzavanje proizvodnje u nekoliko zemalja proizvođača nafte, i to u skladu sa februarskim ugovorom. Time se ne bi rešio problem prevelike ponude na tržištu i pritisak na pad cena bi se nastavio. U tom kontekstu treba podsetiti da Rusija, prilično slobodno, tumači februarsku odluku o zamrzavanju proizvodnje, pa je i u martu zabeležen rast, dok je dnevna proizvodnja dostigla nivo od čak 10,91 miliona barela. Konačno, minimalan dogovor nije u interesu Saudijske Arabije, jer bi se sastojao u davanju blanko čeka Iranu za preuzimanje udela na tržištu – procenjuje Dembik.

Treći mogući scenario, prema oceni ovog analitičara, jeste postizanje globalnog sporazuma, uključujući i Iran. Taj sporazum bi mogao da ima posebnu klauzulu koja bi omogućila dodatno odlaganje, dok Teheran ne postigne viši nivo proizvodnje nafte pre potpunog zamrzavanja. Ovo je, smatra Dembik, najmanje loš scenario za sve zemlje proizvođače, ali to podrazumeva snažan pritisak na Iran da ga prihvati. I još nešto, samo u tom slučaju bi cena barela mogla da dostigne ciljani nivo od 50 dolara, koju je OPEK uspostavio na srednji rok. Problem je, međutim, što takav sporazum nije lako sprovesti u praksi, a podrazumevao bi i strogu kontrolu OPEK-a kretanja na tržištu crnog zlata.

Balansiranje sa naftnim škriljcima

– OPEK ne može da dozvoli da se cena nafte vrati na nivo od 50 do 60 dolara po barelu, jer bi u tom slučaju proizvođači naftnih škriljaca u SAD ponovo bili profitabilni i mogli bi da preplave tržište. Čak i ukoliko bi bio postignut globalni sporazum, OPEK ne bi bio u stanju da spreči opasnosti od iračke proizvodnje nafte, kao i proizvodnje iz škriljaca, čiji operativni troškovi, zahvaljujući inovativnim tehnologijama, rapidno padaju. Članice OPEK-a svesne su činjenice da bi u ovom trenutku mogle samo da dobiju na vremenu i da to iskoriste da diverzifikuju svoje privrede i reformišu loše adaptirane društvene sisteme na niske cene nafte – procenjuje Kristofer Dembik, analitičar Sakso banke.