Varljiva slika francuske realnosti

P { margin-bottom: 0.21cm; }

– Od Francuske revolucije, uređivanje socijalnih odnosa zasnovano je na principu prvo sukob, a onda pregovori. To je model koji je prisutan i u drugim državama na jugu Evrope. Nasuprot tome, na severu kontinenta neguje se model uređivanja u kojem su pregovori na prvom mestu a u sukob se ide tek u slučaju da pregovori propadnu – kaže on.

Ovaj istoričar, međutim, ukazuje da statistika može da deluje zbunjujuće. On u tom kontekstu pominje Nemačku, koja se predstavlja kao pravi model za socijalni dijalog, i u kojoj ima manje dana štrajka, „ali razlog delimično leži u tome što je zakon o štrajku mnogo restriktivniji nego u Francuskoj, pre svega zbog zabrane državnim službenicima da obustave rad.

Analitičar briselskog Evropskog sindikalnog instituta, Kurt Vandale, kaže da statistika, koju treba uzimati s izvesnom rezervom, pokazuje da se Francuska svrstala među prve četiri zemlje u Evropi (uz Kipar, Grčku i Španiju), po broju štrajkačkih dana. S druge strane, samo 11 odsto francuskih zaposlenih je u sindikatima. „U Francuskoj je broj dana štrajka u godini generalno gledano povezan sa reformama koje vlada predlaže o tržištu rada i penzijama“, dodaje Vandale, i podseća na prethodne epizode socijalnog nezadovoljstva zabeležene 1995, 2003, 2006. i 2010. godine. Nekadašnji čelnik Svetske trgovinske organizacije Paskal Lami smatra da je promena u Francuskoj „teža nego drugde“ zbog „psihološke blokade“ stanovništva. „Francuzi se plaše spoljnog svega jer misle da on dovodi u pitanje našu kulturu, naš moto, naša načela, naš identitet“, rekao je on za nedeljnik Poan, dodajući da Francuska „nema metodu za reforme“.

Kultura društvenog konflikta, koja u Francuskoj postoji, pothranjuje kliše da je reč o državi kojom je nemoguće upravljati. Stvari se, međutim, menjaju. Tri meseca protesta zbog refome radnog prava, a pre svega zbog odredbe koja bi omogućila poslodavcu da sa zaposlenima pregovara o uslovima rada, bacaju u očaj vladu Francuske. Protivnici reforme smatraju da tekst donosi dodatnu neizvesnost, pa su desetine hiljada ljudi izašle na ulice da zatraže povlačenje teksta, uz blokade i štrajkove na kljucnim mestima, poput rafinerija, nuklearnih elektrana, železničkih stanica i luka. Slike nasilnika koji su se ubacili u povorku demonstranata, kao i dugih redova pred praznim benzinskim pumpama, obišle su svet.

Kultura kolektivnog pregovaranja

– Podaci govore da broj štrajkačkih dana u preduzećima, smanjen sa tri do četiri miliona, zabeleženih u vreme takozvanih Slavnih 30 godina ekonomskog rasta, preciznije od 1946. do 1975, na jedan do dva miliona u prethodnih nekoliko godina. Od 80-ih godina Francuska pokušava da se približi mirnijem modelu i kultura kolektivnih pregovora uspeva, kako-tako, da se nametne, makar u preduzećima. U sedamdesetim godinama, bilo je sklopljeno samo nekoliko stotina ugovora u preduzećima, a danas govorimo o brojci od 40.000. Čak i centrala jednog od glavnih francuskih sindikata Se-Že-Te (CGT), potpisuje 85 odsto sporazuma o kojima pregovara u preduzećima – ističe istoričar Stefan Siro, specijalista za društvene odnose.