Bogu božije, gazdama profit, a gde su sindikati

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

  Sve sile modernog kapitalizma udružile su se da nam dokažu i pokažu kako je onesiguravanje rada i naših života, stvar božije volje (tj. neke prinude koju nam nameću potrebe privrednog razvoja). No u tom okretanju radnika protiv Boga ima jedna začkoljica. Tim „okretanjem“ kapitalizam gubi karakter božanskog nauma i razotkriva svoje ciljeve i svoju pravu prirodu. NJegova sudbina je sudbina kralja Mide. Da podsetim, to je onaj koji je od boga Dionisa izmolio dar, da se sve što dotakne pretvori u zlato. Pa tako bude da mu biva zlato i iće i piće, a čovek nije sazdan da preživi jedući i pijući – zlato! Pa tako, i kapitalizam!

Ako je prekarnost nužda koja nam se nameće radi ekonomskog razvoja, ako je neki fatum, božija volja, ako je nesiguran život uslov samog života, onda je jasno da je borba protiv prekarizacije uzaludna, pa i suluda. Dakle, ćuti, trpi, klekni i radi, ako rada ima i koliko ga ima, i kad ga ima, i za bilo koju nadnicu! A šta ako neki radnici neće da trpe i ćute, šta ako se pojavi onaj famozni duh otpora? Pa makar taj otpor bio tek sindikalizacija prekarijata. No, ni ona ne dolazi sama od sebe, ili aktom neke više sile. Do sindikalizacije prekarijata može doći samo obostranim radom prekarizovanih radnika na jednoj strani, i sindikata i sindikalnih aktivista na drugoj strani. Problem se, međutim, javlja kad nijedna od ovih dveju strana ne pokazuje spremnost za sindikalizacijom (ni prekarni radnici, niti sindikati) ili je, pak, spremna samo jedna od te dve strane. Sindikalizacija prekarijata je izraz potrebe (prekarnih radnika i sindikata) za otporom prema prekarizaciji i njenim nosiocima. Otuda pitanje, da li postoji potreba za sindikalizacijom kod prekarnih radnika, odnosno da li takva potreba postoji kod sindikata. Ako postoji, onda se javlja pitanje spremnosti i sposobnosti za pokretanje akcija protiv prekarizacije. Dakle, otpor ili navikavanje i prilagođavanje ili trpljenje, jer sve mislimo da je drukčije nemoguće, ili da je greh? Nema sumnje da kod prekarnih radnika, a i drugih radnika, postoji potreba za onim što bi sindikati trebalo da rade. No, izgleda da nema potrebe za sindikatima ovakvim kakve ih radnici vide. A vide ih kao mnogo gore nego što oni zaista jesu.

U očima radnika se umnožava ono što je loše u radu/neradu sindikata, a umanjuje se ono što je u tom radu dobro. Takvoj degradaciji sindikata doprinose mediji u službi profitom obuzetih kapitalista, sami radnici koji nipodaštavaju uspehe ljudi iz svojih redova, a i sami sindikati jednom zato što ne demantuju laži koje o njima šire tabloidi i „tabloidna javnost“, a drugi put što prepuštaju bahatim „kućnim sindikatima“ da stvaraju sliku o sindikatima uopšte. Bilo kako bilo, radnici nemaju bogzna koliko poverenja u sindikate a sindikati bez poverenja radnika i svojih članova malo šta mogu da učine. Prema rezultatima našeg istraživanja prekarizovanih radnika, u sindikate poverenje ima 12 odsto ispitanika. Sve u svemu, postoji distanca između prekarnih radnika i sindikata. Sindikati su ti koji treba da učine prvi korak ka prekarnim radnicima, ne čekajući prethodni iskorak prekarizovanih. Malo je verovatno da će inicijativu za smanjenje distance prema sindikatima pokrenuti prekarni radnici. Malo je verovatno da će se prekarni radnici samoorganizovati (mada ta mogućnost postoji kod radnika u tzv. kreativnoj industriji). Pre se od prekarizovanih radnika može očekivati buna, spontani revolt, stihijno razbijanje svega i svačega, nego bilo šta drugo. Ovakvi vidovi bune protiv prekarizacije ne odgovaraju ni onima koji su prekarizovani niti onima koji prekarizuju radnike.

Devizu „Bogu božije, a gazdama profit“ realizuje neoliberalni kapitalizam. S druge strane, toj devizi nisu skloni radnici, ali ogromna većina misli da je to pravilo koje se teško može zaobići. Dobro, a gde su tu sindikati, sindikalni lideri, sindikalni aktivisti? Da li sindikati mogu nešto učiniti i da li postoji strategija prvog iskoraka ka smanjivanju distance između radnika i sindikata? Videli smo u prethodnim tekstovima da sindikati nešto počinju da čine i da ne prihvataju kapitalističku opsesiju profitom kao božansko pravilo. Vidi se, takođe, da je nedovoljno to što se čini i da se ne vide neki znatniji pomaci ka boljem. Brojni razlozi uslovljavaju niske efekte sindikalnog aktivizma. Pomenuću ovom prilikom dva opšta razloga niske sindikalne efikasnosti na planu otpora prema prekarizaciji radnika: prvo, prihvatanje od strane kapitalista i njihovih slugu nametnute floskule o nepolitičkom karakteru sindikalne akcije i drugo, usamljenost sindikata u otporu prosecima prekarizacije (kod nas ima tek nekoliko časnih izuzetaka u slučaju organizacija civilnog društva). Uveren sam da sindikati greše kad odbijaju da politizuju pitanje prekarizacije i kad pasivno prihvataju oficijelnu interpretaciju prekarizacije kao ekonomskog pitanja. Fama o nepolitičkom karakteru svake sindikalne akcije masovno je prihvaćena ne samo u sindikalnim redovima, već i kod radnika. Pitanje koje se nameće glasi: kako je moguće odnos rada i kapitala i odnos radnika i kapitalista izmestiti iz sfere politike i kako je bilo moguće u takvu besmislicu ubediti masu radnika. Odbijanjem da se pitanje prekarizacije socijalizuje, ono se uporno tretira u skladu sa dominantnim oficijelnim (tj. državnim) stavom, kao isključivo individualni problem koji samo pojedinac sam može i mora da reši. Suprotno tome, interpretacija prekarizacije kao društvenog problema ostaje napor osamljenih pojedinaca.