Prokletstvo "crnog zlata"

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

  Što je veći i iznenadniji napad, time je veći i društveni i geopolitički uticaj. Poslednje veliko kolebanje cena „crnog zlata“ dogodilo se osamdesetih godina 20. veka i izmenilo je svet. Kao mladić koji je u leto 1980. radio na naftnoj bušotini u Teksasu gledao sam kako cene sirove nafte dostižu i 45 dolara po barelu, što je danas u vrednosti od 138 dolara. Do 1988. nafta se prodavala i za manje od devet dolara po barelu, a samo u 1986. godini izgubila je polovinu svoje vrednosti. Vozači su pre tri decenije izvukli korist od pada cena benzina, ali su u drugim segmentima efekti bili katastrofalni, naročito u Sojvetskom Savezu čija je ekonomija umnogome zavisila od izvoza benzina. Ilustracije radi, stopa rasta trostruko je umanjena u odnosu na sedamdesete godine 20. veka. Sovjetski Savez je slabio a društveni potresi bili su sve žešći, a vrhunac su dostigli 1989, padom Berlinskog zida i slomom komunizma širom centralne i istočne Evrope. Dve godine kasnije raspao se i Sovjetski Savez. U sličnom maniru, samo retki imaju koristi od pada cena nafte. Vozači će ponovo biti srećni, ali ostali će se suočiti sa „potresima“. Ako izuzmemo neizbežan metež na globalnim tržištima kapitala, ili kolaps proizvodnje uljanih škriljaca u Sjedinjenim Državama, kao i uticaj svega navedenog na energetsku nezavisnost, istinska opasnost krije se u zemljama koje su zavisne od nafte. Baš kao što je to bio slučaj u Sovjetskom Savezu, postoje velike šanse za društvene nemire.

Podsaharska Afrika će, zasigurno, biti epicentar „naftnog sloma“. Nigerija, njena najveća ekonomija, mogla bi da bude „bačena na kolena“. Naime, proizvodnja nafte stagnira, a očekuje se da će stopa nezaposlenosti dostići rekordan nivo, pa investitori već razmišljaju da povuku milijarde dolara iz projekata. Predsednik Muhamadu Buhari, izabran na funkciju u martu 2015, obećao je da će iskoreniti korupciju, „zauzdati“ rasipnički nastrojenu elitu i omogućiti i veoma siromašnima, koji čine većinu stanovništva, pristup javnim uslugama, ali sve to sada se čini nemogućim. Do pre samo godinu dana Angola, drugi po veličini proizvođač nafte u Africi, slovila je za „miljenika“ globalnih investitora. Strani radnici koji su bili zaposleni u kancelarijama u Luandi i živeli u pomodnim rezidencijalnim kvartovima žalili su se da je to najskuplji grad na svetu. Danas je ekonomija Angole u zastoju. Građevinske firme ne mogu da plate radnike, a vlada koja je ostala bez novca ukida subvencije od kojih zavisi većina građana, što izaziva bes naroda i pojačava osećanje da su od „naftnog buma“ imali korisit samo najbogatiji. Nakon što su mladi pozvali predsednika Angole, koji je na vlasti od 1979, da sprovede političke reforme, vlasti su počele da se obračunavaju sa disidentima.

Na drugoj strani Crnog kontinenta Kenija i Uganda gledaju kako iščezavaju njihove nade da će postati izvoznici nafte. Sve dok su cene niske otvranje novih nalazišta nije moguće, a potrebno je vratiti novac koji je pozajmljen za ulaganja u infrastrukturu. Kao posledica toga, izdaci za socijalne programe u obe države su postali minimalni, dok su obični građani gnevni na elitu koja „isisava“ javne finansije. Dakle, ostaje pitanje šta će se dogoditi kada za par godina ogroman deo državnog budžeta bude morao da se izdvaja za vraćanje dugova, umesto da se novac ulaže u obrazovanje ili zdravstvo?

Autor je bivši direktor komunikacija generalnog sekretara UN Ban Ki Muna