Francuska: Zakon o radu između ulice i parlamenta (1)

P { margin-bottom: 0.21cm; }

U Francuskoj se zaoštrava sukob rada i kapitala i nije nemoguće da eskalira u generalni štrajk. Kamiondžije su sredinom prošle nedelje blokirale niz gradova i transport robe sa velikih komercijalnih platformi (snabdevanje gradova).. Tu je i štrajk železničara – govori se o trećini zaustavljenih vozova. Blokirane su i luke. Sve je to delo dva vodeća sindikata, CGT i FO. Osim zahteva da se povuku izmene zakona o radu, oni ustaju protiv snižavanja cene prekovremenih radnih sati u transportu, sa 25 na 10 odsto, što znači godišnji gubitak jedne mesečne plate. Pominje se i pad njihov realne najamnine zbog sve većeg angažovanja low cost šofera iz istočne Evrope, koji su plaćeni gotovo upola manje. O tome piše Radoslav Pavlović, saradnik Centra za razvoj sindikalizma.

Demonstracije na pariskim bulevarima izazivaju u dubinama evropske svesti reminiscencije na 1789, 1848, 1871, 1968… Tamo gde nema tradicije aktivnog učešća u donošenju zakona i javnog nastupa radnika i sindikata na ulicama, zakoni o radu se donose preko noći, i uz prezir interesa radnika, od kojih se očekuje samo povremena izborna podrška, bez koje se ionako može, i za koju sindikalni čelnici mogu očekivati neko državno nameštenje ili čak ministarski položaj. U našem regionu sindikalni obraz u procedurama usvajanja novih zakona o radu sačuvala je samo Ranka Mišić u Banja Luci. U Francuskoj sve je to znatno drugačije. Izmene u Zakonu o radu koje je ministarka Socijalističke partije na vlasti, El Homri, podnela narodnoj skupštini na usvajanje, izmene koje u ime borbe protiv nezaposlenosti idu na ruku poslodavcima i koje su, nakon višemesečne reakcije levice i sindikata, znatno ublažene svode se na pitanje: mogu li kolektivni ugovori u jednom preduzeću ići ispod zakonskog minimuma koji je usvojen u pregovorima granskih sindikata i poslodavaca? Odgovor većine radničkih sindikalnih konfederacija (CGT, FO, FSU, Solidaires), kao i sindikata studenata, nedvosmisleno je protiv, samo je CFDT, sindikat hrišćanskog porekla i klasne kolaboracije, prihvatio ponudu. Nedeljama se borba vodila argumentima teorije, ekonomije i brojnosti uličnih protesta, mada ne uvek kako bi to leva opozicija na ulicama priželjkivala. Na pariskom Trgu republike već nedeljama ima više sveta noću nego danju. Mladi, suočeni sa sasvim izvesnim statusom prekarijata na ulazu u profesionalni život, odigrali su važnu ulogu, nateravši oprezno, pa čak i delom konzervativno, sindikalno vođstvo da raširi transparente nezadovoljstva protiv vlade, koja bi, teorijski posmatrano, trebalo da bude leva, ali nije.

Francusku političku istoriju oduvek je karakterisala ravnoteža snaga između rada i kapitala, najčešće ravnoteža nemoći, pa je bonapartizam postao specifično francuski proizvod, od Bonaparte do De Gola. Prevagu je dobijala proslavljena vojnička uniforma koja imponuje sitnoj buržoaziji i seljaštvu. Ravnotežu nemoći, kao u slučaju gliba izazvanog alžirskim ratom, De Gol je presekao nekom vrstom polulegalnog državnog udara i novim ustavom, ustavom Pete republike, koji predsedniku države daje veću vlast od skupštine. U francuskom parlamentu ne diskutuje se ni o spoljnoj politici, ni o ratovima koji u desetak bivših francuskih kolonija traju već decenijama, ni o radu državne bezbednosti. To je isključiva nadležnost predsednika republike, izabranog na neposrednim izborima koji mu daju puni legitimitet. Predsednik najčešće ima većinu u skupštini, a predsednik vlade je samo njegov istureni igrač. I za sastav vlade, i za vođenje dnevne politike, predsednik je svakodnevno prisutan, a ponekad i sam postane svoj vlastiti premijer, pretvorivši nominalnog premijera u voštanu figuru. Kad stvari krenu naopako, pa izbije socijalni kurcšlus, onda predsednik menja premijera koga štampa naziva „osiguračem“. Premijer ne može nikad da ide protiv volje predsednika države: ili se povinuje, ili podnosi ostavku. Isto važi i za poslanike većine. Bila na vlasti desnica ili levica, kad njihovi poslanici počnu javno da „gunđaju“ protiv vladine politike, pa zaprete da neće izglasati ponuđenu meru, premijer zapreti članom Ustava 49 (paragraf 3), koji omogućava vladi da progura osporavani zakon na silu, bez diskusije, postavljajući pitanje poverenja. To je „giljotina“ iznad glave poslanika: ako vlada padne, na vlast dolazi ili opozicija, ili se pribegava novim izborima. A ko garantuje tridesetorici „gunđala“ socijalističke većine da će ih vođstvo partije zadržati na listi partijskih kandidata?

Veoma je nezahvalno analizirati događaje koji svakog dana donose nove preokrete. Samo što su radnički sindikati Transporta pretvorili ulične proteste, ako ne u generalni štrajk, onda u generalnu paralizu zemlje, desnica se nudi da pomogne socijalističkoj vladi. Policijski sindikati, na čelu sa desničarskom Alijansom, izašli su u sredu na Trg republike, tamo gde levica već nedeljama protestuje protiv novog zakona o radu, da protestuju zato što su u javnosti označeni kao brutalna pendrekaška sila. Žale se na platu od 1.800 evra, traže teleskopske palice i razumevanje javnosti za njihov posao prepun rizika. NJihov skup je dobio odobrenje prefekture, a levičarski kontramiting nije. Na ovaj izrazito politički skup, u sasvim određenom trenutku, došla su i dva (i jedina) poslanika Nacionalnog fronta da ga podrže, od kojih je jedna plavokosa devojka unuka, ostarelog ali ne i oronulog Le Pena, kao i sestričina Marin le Pen, dakle pripadnik vodeće desničarske dinastije. Dok ministar policije opštu represivnu politiku vlade nastoji da opravda obračunom sa nekoliko stotina „ekstremista“ (mahom anarhista), dotle desnica skreće temu na „rizične gradske četvrti“, gde ima problema sa mladima, koji su bez posla, a poreklom su deca imigranata. Jedan ironični tviteraš kaže: „Za ovako neočekivanu pomoć desnice Oland će platiti nokautom od te iste desnice na predsedničkim izborima iduće godine“.

Autor je saradnik Centra za razvoj sindikalizma