Javne investicije nisu demode

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Takođe, činila je okosnicu programa davanja pomoći nakon Drugog svetskog rata, kada su Svetska banka i bilateralni donatori davali sredstva državama, koje su tek stekle nezavisnost, za finansiranje kapitalnih projekata. U sličnu svrhu sada je osnovana Investiciona banka za azijsku infrastrukturu, koju predvodi Kina, a koja ima za cilj da obezbedi osam biliona evra, koliko je potrebno za popunjavanje „rupa“ u investicijama. Ali, navedeni model javnih investicija, često sa podsmehom nazivan „kapitalni fundamentalizam“, odavno je izašao iz mode u krugovima stručnjaka za razvoj. Od sedamdesetih godina prošlog veka ekonomisti dele savete državnim zvaničnicima da stave manji akcenat na javni sektor, kapital i infrastrukturu, već da se usredsrede na privatna tržišta, ljudski kapital (veštine i obuku) i reformu u sistemu uprave i institucijama. Po svemu sudeći, kao rezultat tog preokreta razvojne strategije su izazvale velike promene. Ali, došlo je vreme da se iznova razmotri situacija. Naime, ako analiziramo države koje uprkos „jačanju nepovoljnih ekonomskih vetrova“ i dalje beleže veoma brz rast, možemo da zaključimo da su javne investicije veoma delotvorne.

Kada je reč o Africi, Etiopija je u protekloj deceniji postala „uspešna priča“, što je predstavljalo najveće iznenađenje. Od 2004. stopa ekonomskog rasta te države premašuje deset odsto, što je umnogome doprinelo smanjenju siromaštva i stvaranju boljih uslova za lečenje. Etiopija nema mnogo sirovina i za razliku od nekih drugih zemalja sa istog kontinenta nije uspela da profitira od prodaje roba, niti su u njenom usponu veću ulogu odigrale ekonomska liberalizacija i strukturne reforme, koje po pravilu predlaže Svetska banka. S druge strane, brz rast rezultat je značajnog povećanja obima javnih investicija, koji je početkom devedesetih iznosio pet odsto bruto domaćeg proizvoda, a 2011. čak 19 odsto BDP-a, što je treća najveća vrednost u svetskim okvirima. Dakle, etiopska vlada bila je izdašna, gradila je mostove, železnice, elektrane i proširila poljoprivredne površine, što je značajno povećalo produktivnost u seoskim područjima, gde živi većina siromašnih. Izvor finansiranja uglavnom su bile strane donacije i primena pojedinih mera, uključujući preusmeravanje dela privatnih fondova na državnu kasu.

U Indiji je brz rast takođe praćen pojačanim ulaganjem u javne projekte i za tu svrhu trenutno se izdvaja jedna trećina BDP-a. Većina sredstava došla je iz privatnih izvora, što je odraz postepenog ukidanja ograničenja koja su postojala u sektoru biznisa ranih osamdesetih. Ipak, javni sektor nastavlja da igra važnu ulogu. Primera radi, vlada je bila primorana da interveniše i u privatnom i u javnom sektoru kako bi povećala produktivnost koja je u bližoj prošlosti bila uzdrmana. U ovom trenutku upravo javne investicije omogućavaju održanje stope rasta. Prema rečima Arvinda Subramaniana, glavnog ekonomskog savetnika indijske vlade, na taj način smanjuje se jaz koji postoji između privatnih investicija i izvoza.

Ukoliko se osvrnemo na Latinsku Ameriku, Bolivija je jedna od retkih izvoznika minerala koji su uspeli da izbegnu zlu sudbinu sa kojom se suočila većina država nakon pada cena sirovina. Procenjuje se da će vrednost BDP-a na godišnjem nivou u Boliviji i dalje ostati iznad četiri odsto, što je veoma važno ako se zna da je u tom regionu, prema najnovijim podacima Međunarodnog monetarnog fonda, zabeležen pad BDP-a od 0,3 odsto. Bolivija je uspela da održi rast zahvaljujući, u najvećoj meri, javnim investicijama, koje predsednik Evo Morales smatra zajamcem ekonomije. U periodu između 2005. i 2014. vrednost javnih investicija je više nego udvostručena, sa šest na 13 odsto nacionalnog dohotka, a vlada namerava da dodatno uveća taj udeo u narednim godinama.

Autor je profesor međunarodne političke ekonomije na Univerzitetu Harvard