Jeftini radnici i precenjeni sindikati

Kaže on: „Poslodavac je u lošijoj poziciji kada mu trebaju radnici, a radnici su u lošijoj poziciji kada prestane potreba poslodavca za radnicima“. Ajd’ neka neko kaže da nije tako, pogotovo kada je u pitanju drugi deo tvrdnje. No, meni je trenutno sumnjiv onaj prvi deo tvrdnje: „Poslodavac je u lošijoj poziciji kada mu trebaju radnici“. Možda mi je sumnjivo zbog moje naivnosti i odsustva preduzetnog obrazovanja i vaspitanja, možda zbog toga ja mislim da je kapitalistima dobro kada su im potrebni radnici, a da im radnici nisu potrebni kada im ide loše.

Ako ne verujte da su radnici jeftini, pogledajte onu nedavnu srpsku reklamu na CNN kojom se poručuje: „high skilled low workers“. Kad su naši sindikati čuli za VK radnike sa niskom cenom rada, počeli su da se nešto bune. Kažu da reklama nije istinita i da vređa. Vraga nije istinita! Jeftini smo mi za Amerikance, a i za druge. Mi smo skupi samo za domaće kapitaliste. Ispada da ono što je za strance jeftino, za domaće je skupo (pa posle kažu da kapital ne poznaje granice). Evo sada pre neki dan oni Amerikanci još nisu ni potpisali ugovor o kupovini smederevske železare, a sa železarskim sindikatima potpisali kolektivni ugovor i kako kažu, zapisali – plate za četvrtinu veće. Dobro, činjenica je da je radnik potcenjen onda kada kapitalisti nije potreban. Normalno, što bi ovaj cenio ono što mu ne treba. Da je kapitalistima u Srbiji potreban radnik, ne bi bilo ovih milion nezaposlenih. Potcenjivanje od strane kapitalista je razložno i opravdano. Jer, kako kaže pomenuti Borislav Ristić, „ako prihvaćamo načelo nepovredivosti vlasništva, onda ne možemo smatrati opravdanim zahtjev da se vlasniku neke tvrtke onemogući ili uvjetuje otpuštanje radnika, ako on za njima više nema potrebu“.

A ono o precenjivanju sindikata, pa o tome sve češće svašta čujemo. Pre svega, da se sindikati ne precenjuju, ne bi toliko napadali sindikalne lidere od Ljubisava Orbovića, preko Branislava Čanka, do Željka Veselinovića. Ne reče uzalud onaj sindikalac: „Sumnjiv je sindikalni vođa ako ga niko ne napada!“ Da se sindikati ne precenjuju, ne bi onaj Borislav Ristić svašta pronašao hrvatskim sindikatima (kao da su srpski nešto bolji). Te kočničari reformi, te presudan uticaj na izbore, te predstavljaju ozbiljnu opasnost za parlamentarnu demokratiju… Pa onda dalje o tome kako sindikati doprinose rastu nezaposlenosti i daljem osiromašenju najugroženijih članova društva, da štite samo interese „uske grupe zaposlenih u državnim poduzećima, tzv. uhljeba, koji ionako žive o trošku radnika u privatnom sektoru“, da „snažna uloga sindikata u društvu nije znak njegove civilizacijske zrelosti, već narušavanja osnovnih stubova civiliziranog života, kao što su poštivanje ugovora i zaštita privatne svojine“. Protiv ovakvog i ovolikog precenjivanja sindikata s pravom su odmah ustali čelnici sindikata BiH, Hrvatske i Srbije – Ismet Bajramović, Mladen Novosel i Ljubisav Orbović. Njihovo viđenje precenjivanja sindikalne može se naći na portalu www.atrakcija.inf.

Ali, u precenjivanju sindikata i njihove političke i društvene moći najdalje je otišla Vojnobezbednosna agencija, koja, prema tvrdnji zaštitnika građana Saše Jankovića, prikuplja podatke o sindikalnim liderima (valjda ih VBA prisluškuje, špijunira). A ako to nije istina, zašto se onda preti Saši Jankoviću; da li zato što iznosi istinu, ili zato što iznosi neistinu? Šta više razjaruje poznati osinjak – istina ili laž? U pomenutoj izjavi odmah su se prepoznali lideri sindikata namenske industrije. Tako nam RTS javlja kako sindikati šest fabrika odbrambene industrije Srbije saopštavaju da su zabrinuti zbog informacija da je Vojnobezbednosna agencija bez odluke suda pratila sindikate, prisluškivala sindikalne lidere i kontrolisala evidenciju njihovih telefonskih razgovora. Beta navodi da u zajedničkom saopštenja šest sindikata traži da se preispitaju svi navodi zaštitnika građana Saše Jankovića i zahtevaju od državnih organa da obelodane sve činjenice. „U okolnostima kada su sindikati odbrambene industrije Srbije u poslednjem periodu imali visok nivo sindikalnog delovanja, izražavamo bojazan da su navedene aktivnosti bezbednosnih struktura direktno odnosile na kontrolu, praćenje i prisluškivanje lidera sindikalnih organizacija u toj industriji“.

Čuo se i glas jedne sindikalne centrale: „Povodom optužbi zaštitnika građana Saše Jankovića, koje je uputio VBA da bez odluke suda špijunira političke stranke, lidere sindikata i pojedine sudije, ASNS zahteva od nadležnih organa da ispita tačnost ovih navoda“. Na kraju, razložno pretpostavljam da barem 90 odsto radnika (što uposlenih, što nezaposlenih, što poluzaposlenih) misli da je radna snaga jeftina, da je rad jeftin, da su oni sami prilično jeftini. Izvesno je da o jeftinoći naših radnika isto misle kapitalisti koji ne žive u Srbiji, a izgleda i naša vlada (ako je ona platila onaj oglas na CNN). S tom ocenom se jedino ne slažu domaći kapitalisti. S druge strane, razložno pretpostavljam da barem 90 posto radnika misli da su domaći sindikati nemoćni i da ih nema rašta precenjivati. S tim se jedino ne slažu domaći kapitalisti i njihovi plaćenici. Ko bi rekao da su u strahu, zaista, velike oči!

Autor je sociolog, saradnik Centra za razvoj sindikalizma

www.sindikalizam.org