Nove gazde i sindikalno organizovanje

– Ja sam apsolutno za to da dođu strani investitori, ali oni ne smeju da se ponašaju prema radnicima kao prema robovima. U nekim stranim preduzećima je zabranjen sindikat i ja ih upozoravam, ako ne poštuju zakon, biće pohapšeni, pa ko god da ih je doveo – poručio je Ivica Dačić, u predizbornoj kampanji 2012. godine. Nije, međutim, poznato da je bilo ko prijavljen zbog zabrane sindikalnog organizovanja, a kamoli da je uhapšen.

A pre desetak godina, kada se prvi put govorilo o dolasku nemčkog Lidla u Srbiju, neki moji poznanici na radu u Nemačkoj ukazivali su mi na antisindikalizam menadžmenta te firme. Pomenuli su i nešto što mi je bilo neverovatno – sud u Italiji osudio je Lidl zbog sprečavanja radnika da se sindikalno organizuju. Bio sam zaprepašćen i idejom da se može zabraniti sindikalno organizovanje ali i da postoji država u kojoj je takva zabrana – zločin! Zaprepastio sam se i pre nekoliko godina kada me je poznanik, „crveni kapitalista inače“, vlasnik firme od više od 200 radnika, zamolio da vidim sa nekom sindikalnom centralom da neko dođe da osnuje sindikat u njegovoj firmi. Objasnio mi je da mu treba posrednik između njega i radnika. „Ne mogu da razgovaram sa svim radnicima, nemam vremena“, reče mi. Ova dve oprečne priče o ne/slobodi sindiklnog organizovnja, možda predstavljaju retke ekstreme, ali prilično bučno skreću pažnju na značaj sindikalnog organizovanja. U svakom slučaju ova tema je konačno stigla na dnevni red sindikata. Pre neki dan to je bila tema sednice Socijalno-ekonomskog saveta Srbije, doduše pomalo sakrivena među deset tačaka dnevnog reda. Rekli bi kako je konačno i to postala tema iako su je sindikati dugo zaobilazili (!!!) uprkos tome što se znalo da su retke privatne firme u kojima postoji sindikalno organizovanje.

Nema sumnje da deo odgovornosti za nepostojanje sindikata u privatnim firmama snose kako radnici tako i granski sindikati, odnosno sindikalne centrale. Prvi se pravdaju strahom od otkaza (pri čemi ne moraju da postoje realni razlozi za strah, dovoljno je da radnici imaju osećaj straha), dok se sindikati pravdaju odsustvom radničke incijative. Nisu retke pojave „gazdinih sindikata“, ili „žutih sindikata“ koji glume sindikate i formalno odbacuju prigovore o nepostojanju sindikata. O tome u pomenutom materijalu piše: „Jedan od načina osporavanja rada sindikata jeste formiranje „porodičnih ili direktorskih sindikata“, sindikalnih organizacija koje funkcionišu samo na nivou poslodavca i nemaju dalju povezanost sa centralom sindikata. Takvi slučajevi su JKP Mediana i JKP Naisus iz Niša. Ovakvim načinom formiranja „sopstvenog sindikata“, ovim predizećima direktori manipulišu i tim „svojim sindikatom“ uspevaju da stave na margine reprezentativni sindikat umanjujući time njegov značaj. Sindikalisti govore i o prisiljavanju članova sindikata da se „prečlane“ u gazdin sindikat.

O tome, ali i o još drastičnijim pojavama, u pomenutom materijalu navodi se, između ostalog, da je u Jura korporaciji u Nišu (istovetna situacija i u fabrici te kompanije u Rači), posle dugih i napornih pregovora sa nadležnim ministarstvom, registrovana sindikalna organizacija. Nažalost i pored napora zaposlenih i podrške SSS grada Niša, nadležni u Juri nisu našli način da odgovore ni na jedan dopis koji im je upućivao sindikat, a predsedniku i sekretaru sindikalne organizacije uručen je otkaz. Bez obzira što je u ovom preduzeću formirana sindikalna organizacija ona ne funkcioniše, jer je slučaj predstavnika sindikata na sudu dok su ostali zaposleni u strahu. Još jedan slučaj kršenja sindikalnih prava zabeležen je u Benetonu, gde je posle velikih napora formirana sindikalna organizacija koju je vlasnik preduzeća, posle izvesnog vremena, ugasio. U preduzeću Wud end fruts u Nišu formirana sindikalna organizacija nije bila u mogućnosti da stupi u kontakt sa poslodavcem, pa se zbog pritiska poslodavca veliki broj zaposlenih isčlanio. U metalno prerađivačkom sistemu Mer stil u Gornjem Milanovcu, novi vlasnik je odmah ukinuo mnoga prava zaposlenih i ugasio već formiranu sindikalnu organizaciju. Zaposleni u preduzeću Svislajon-Takovo u Gornjem Milanovcu već godinama trpe maltretiranje zbog sindikalnog organizovanja, a poslodavac neka prava iz Kolektivnog ugovora daje samo zaposlenima koji nisu članovi sindikata. U akcionarskom društvu Novosadski sajam bilo je zabranjeno i ograničavalo se sindikalno delovanje, uz prinudu zaposlenih da se učlane u „poslodavački“ sindikat kao i pretnje otkazom ugovora o radu ukoliko ostanu u Samostalnom sindikatu…

U svakom sluačju zabrana sindikalnog organizovanja je još jedan način da se radnici dezorganizuju i da im se onemogući zajedničko delovanje. Evo nekoliko primera iz Evrope koji „doprinose“ desindikaizaciji. U članstvo sidnikata mogu se naći samo oni koji su stalno zposleni (Poljska, Litvanija), zabranjeno sindikalno organizovanje oružanih snaga (Češka, Rumunija, Slovačka)… Jedna od prepreka sidnikalizaciji je i minimalni broj zaposlenih u firmi, kao i minimalni broj članova sindikata. Za pomenutu sednicu Socijalno ekonomskog saveta pripremljen je prilično dobar materijal (na žalost nepotpisan, osim informacije da su ga sačinili Savez samostalnih sindikata i UGS Nezavisnost). Navešćemo ovde nekoliko podataka iz tog materijala. Pravo na sindikalno organizovanje ugrađeno je u brojna međunarodna dokumenta: Filadelfijska deklaracija iz 1944. godine, Opšta deklaracija Ujedinjenih nacija (Svako ima pravo da osniva sindikat i učlanjuje se u njega radi zaštite svojih interesa), Konvencije MOR-a (br. 87, 98 i 135), Revidirana evropska socijalna povelja, čiji je potpisnik i Srbija. A tu su i Ustav Republike Srbije i Zakon o radu kao mrtva slova na papiru.