Oprezan zaokret ka tržišnoj ekonomiji

P { margin-bottom: 0.21cm; }U Severnoj Koreji je od 1946. bilo osam planova razvoja, od jednogodišnjih do sedmogodišnjih. Značajna pomoć socijalističkih zemalja, pre svega Sovjetskog saveza i Narodne Republike Kine, te težnja veoma centralizovanog režima da ostvari samodovoljnost, omogućili su da se Demokratska Narodna Republika Koreja (DNRK) brzo oporavi od razornog Korejskog rata (1950-1953) i da do 1970-tih ostvaruje visoke stope rasta. No sistemski nedostaci su počeli da se iskazuju kada je privreda prešla sa ekstenzivne na intenzivnu fazu razvoja. Nedostatak kvalifikovane radne snage, energenata, obradivog zemljišta i transporne infrastrukture, dugoročno su značajno ograničili ekonomski rast i doveli do stalnog podbacivanja planskih ciljeva. DNRK je u decembru 1993, proglasila neuspešnim poslednji sedmogodišnji plan, a potonje anulirala.

Prihod po glavi stanovnika u Severnoj Koreji, šezdesetih godina prošlog veka, bio je viši od onog u Južnoj Koreji, ali je privreda DNRK pretrpela veliki udar pa je osamdeseti zahuktala Južna Koreja pretekla Severnu. U međunarodnoj zajednici vlada uverenje da je Severna Koreja, koja broji oko 24 miliona stanovnika, jedna od najsiromašnijh država u svetu. Američka obaveštajna agencija (CIA) procenila je severnokorejski BDP za 2011, na 40 milijardi dolara, ili 1.800 dolara po stanovniku. Prema statističkim podacima Ujedinjenih nacija nominalni BDP Severne Koreje za 2013, procenjen je na 15,4 milijarde dolara (621 dolar per kapita). Južnokorejska centralna Banka Koreje (BoK) procenjuje da je BDP Severne Koreje u 2014. iznosio 29 milijardi dolara. Prema procenama BoK, južnokorejski BDP po stanovniku je u 2014. bio više od 21 puta veći od onog u Severnoj Koreji. Kim DŽong Un, koji je došao na vlast 2011, usvojio je „bjungđin“, politiku paralelnog privrednog i nuklearnog napretka. NJegov otac Kim vodio je polituku „songun“, koja je na prvo mesto stavljala oružane snage i nuklearni program. Smatra se da je takva politika značajno uvećala privredne teškoće, čemu su dodatno doprineli kolaps socijalizma, pre svega Sovjetskog Saveza, te nekoliko godina naizmeničnih suša i poplava u Severnoj Koreji koje su izazvale veliku glad i odnele mnoge ljudske živote. Kim DŽong Un je obećao stanovništvu da nikada više neće stezati kaiš i počeo je da primenjuje ekonomske reforme. Dozvolio je veće privatno ulaganje, a seljacima da zadrže veće količine ubranog roda. Zahvaljujući tome, severnokorejska privreda ostvarila je uzvesne skokove – BoK procenjuje da je BDP porastao oko 1,3 odsto u 2012. godini, 1,1 odsto u 2013. i jedan odsto u 2014. No, Andrei Lankov, ekspert za Severnu Koreju na Kukmin univerzitetu u Seulu i neki drugi analitičari smatraju da je rast bio mnogo veći, čak do sedam odsto prema proceni Hjundai instituta za ekonomska istraživanja iz Seula.

Na Kongresu RPK Kim je objavio petogodišnju strategiju privrednog razvoja od 2016. do 2020. „U narednih pet godina Severna Koreja će razviti zastavu pobede i postati naučna i tehnološka, privredna i visokocivilizovana sila“, poručio je 33-godišnji vođa, koji se, između ostalog, školovao u Švajcarskoj. On je ukazao i na potrebu rešavanja problema snabdevanja električnom energijom s obzirom na to da su već dugo na snazi restrikcije a u gotovo tromilionskom Pjongjangu mnogi stanovnici imaju struju po tri do četiri sata. Iako DNRK poseduje značajne zalihe uglja, Kim je poručio da se država mora više oslanjati na obnovljive resurse, hidroenergiju, geotermalne izvore i solarnu energiju. Ukazao je i na potrebu razvoja industrije metala i železnice i iskazao ambiciju da se sirovine, poput magnezita i grafita, izvoze na svetska tržišta. No, nije objasnio kako to uraditi imajući u vidu međunarodne sankcija koje su u martu uvele UN posle najnovijih severnokorejskih proba hidrogenske bombe i raketa. Kim je u više navrata pozdravio dugoročnu severnokorejsku „Đuche“ ideologiju oslanjanja na sopstvene snage, koju je inaugurisao njegov deda i uzor Kim Il Sung, ali je nagovestio i nameru da Severnu Koreju uključi u svetske ekonomske tokove.

Severna Koreja ima samo nekoliko trgovinskih partnera, među kojima su najveći Kina i Južna Koreja. Ali u februaru, posle nuklearnih i raketnih proba DNRK, Južna Koreja je odlučila da zatvori industrijski kompleks Kesong, desetak kilometara severno od demilitarizovane zone kojom su dve države razdvojene još od 1950-tih, gde se proizvode čarape, satovi i druga roba. Kompleks je izgrađen sa namerom da predstavlja korak napred u ekonomskoj saradnji i pomirenju dva korejske države. Za više od decenije postojanja, kompleks je, prema procenama vlade u Seulu, doneo Severnoj Koreji oko 525 miliona dolara. Park je izgrađen pomoću južnokorejskih investicija, ali su u njemu radile desetine hiljada severnokorejskih radnika. zanimljivo je, takođe, da je i kineskom Ministarstvo ekonomije u aprilu saopštilo da će zbog sankcija zabraniti veći deo uvoza severnokorejskog uglja, rude gvožđa, zlata, titanijuma, vanadijuma i retkih metala. Rečeno je, međutim, da će deo uvoza biti dozvoljen dokle god nije povezan sa nuklearnim, ili raketnim programom.

glosa

– U narednih pet godina Severna Koreja će razviti zastavu pobede i postati naučna i tehnološka, privredna i visokocivilizovana sila – poručuje severnokorejski lider Kim DŽong Un

antrfile

Sumnja u „bjongđin“ politiku

Iako bi povratak petogodišnjim planovima mogao da bude znak napretka DNRK, pojedini eksperti misle da Kimova najava ne mora da predstavlja nagoveštaj velikih promena. Utoliko pre što se ni Kim, baš kao i njegov otac i deda, nije oslobodio straha da bi tržište moglo da uveze informacije iz inostranstva, koje bi među stanovništvom posejale seme sumnje u legitimitet njegove vlasti. Ima mišljenja u Pekingu, Vašingonu i Seulu, kako „bjongđin“ politika i nije realno izvodljiva zbog stanja severnokorejske privrede. Analitičari dodaju kako će međunarodne sankcije, ukoliko budu ostale duže na snazi, uskratiti devize i proizvode neophodne za privredni oporavak DNRK.