Trst (1): Muzika malih lasta

I čim stupih u ovaj grad čuh zvona, simfonična, raskošna, zvona što behu muzika malih lasta, koje su plesale – crne note na beloj peni tršćanskih nebesa. Večernja zvona to behu i cepala su pluća orgulje, pupilo je do rascvata podvodno, mutno plućje mora, zvona su mi krunila sluh u kome je još odjekivalo ono davno, što sam sanjala da sam čula ili sam zbilja čula u ranom detinjstvu: „Trst je naš, Trst je naš!“ „Trst je naš!“, međutim, nije ništa novo, jer „isto su vikale venecijanske trupe kada su ga zaposele 1369, kao i vojnici cara Fridriha III, 1469. godine. Skoro petsto godina su ovde ostali Austrijanci, do 1921. kad su grad i njegova okolina pripojeni Italiji. Evo grada u kome je Rilke napisao da su anđeli strašni, u prve dve Devinske elegije. Evo mesta gde je dolazio i Njegoš i redovno odsedao u hotelu „Meternih“. Kažu da je danju lutao ulicama, a noću uporno odlazio u pozorište opčaran plesom jedne majušne balerine, Flore Fabri – Bertini. O njoj će napisati nekoliko stihova. Međutim, Njegoš je očaran i tršćanskim kupatilima, piše o njemu Dragan Velikić, u svojim sećanjima na Trst… Ta topla isparenja slatke vode što lebdi nad slanim talasima ostala je i danas. Njegoš je ovde zastao 1844, na putu za Beč i bio guvernerov gost. U znak zahvalnosti, napisao je spev „Tri dana u Trijestu“. Kroz Trst su minuli mnogi. Izvečeri, i dalje se ovde mešaju seni živih i mrtvih, Stendala i Šatobrijana, pesnika, bludnica, lopova, diplomata, špijuna, zaljubljenih, ubica… Ovaj grad je i sveto mesto Itala Zveva, Umberta Sabe, Klaudija Magrisa… I ovde je, dok se iz nebesa cedila rumen prolećnih pljuskova, 1905. došao niko drugi do Džojs. („O, taj napad svetlosti s mora….“) U Trstu će s porodicom Džojs živeti ravno deset godina, od 1905. do 1915, sa kratkim prelaskom, kada su se 1907 preselili u Rim. U Trstu je, baš kao i u Puli, Džojs zarađivao za život kao nastavnik engleskog jezika. Pulu nije podnosio, ali je Trst veoma voleo. U pismu Nori, stoji rečenica: „Moja duša živi u Trstu“. Ovo je i pločica koja stoji pored njegovog spomenika, na mostu blizu nekadašnje pijace Ponte Roso, gde su predstavnici jedne bivše države pokušavali da kupe malo sreće i smisla, verujući da se oni kriju u farmericama koje je prodavao „Đovani“. Nema više ni stare Jugoslavije, ni pijace Ponte Roso. Ali stoji na mostu Džojs. Fotografišem se kraj njega, milujem mu šešir i slušam pocinkovani zvezdani žagor galebova, koji prate ovo fotografisanje. Džojs je u Trstu napisao veći deo „Dablinaca“, čitav „Portret umetnika u mladosti“ i velike delove „Uliksa“. Takođe, Džojs je učinio i Itala Zveva poznatim.