Privatni kapital u službi borbe protiv siromaštva

P { margin-bottom: 0.21cm; }Taj metod ne predstavlja osobenost samo jednog regiona, ili naroda. Kao što je pokazao spektakularan rast azijskih država, takav princip se može preneti u različite kulture. Stoga, šteta je što ekonomisti koji se bave pitanjima razvoja i multilateralne institucije u svetu ne primenjuju propisana načela na sistematičan način. Milioni dolara se upućuju u države u razvoju, ali to nije dovoljno i rezultati su poražavajući. Između ostalog, Svetska banka procenjuje da milijardu ljudi i dalje živi sa manje od 1,25 dolara dnevno, dok više od 800 miliona njih nema dovoljno hrane. Mada je program „Milenijumski ciljevi razvoja“ bio zamišljen kao sveobuhvatan pristup smanjenju siromaštva, njegovom primenom nisu otklonjeni osnovni uzroci siromaštva. Sa teorijske tačke gledišta, novi program Ujedinjenih nacija „Održivi razvojni ciljevi“, koji je pokrenut prošle godine, predstavlja korak napred. Ali, problem se odnosi na činjenicu da visoke ambicije podrazumevaju visoke troškove, pa se nameće pitanje kako izdvojiti 2,5 biliona dolara da bi se ostvarilo 17 zacrtanih ciljeva. Činjenica je da tako duboku „rupu“ ne mogu da popune vlade koje su opterećene dugovanjima i poreski obveznici. U tom kontekstu, veoma je važna odluka Evropskog parlamenta o privlačenju privatnog kapitala u borbi protiv globalnog siromaštva, koja je doneta na osnovu izveštaja koji sam sačinio.

Prvi put u istoriji ovog parlamenta njegovi članovi su uvažili privatni sektor kao ključnog partnera u obezbeđivanju sredstava za države u razvoju. Imajući u vidu činjenicu da je Evropska unija jedan od najvećih davalaca razvojne pomoći, takav korak je još značajniji. Bez sumnje, najlakše je dati zeleno svetlo, ali izazov se odnosi na to kako pretočiti reči u dela. Ipak, prvi znaci ohrabruju. Ilustracije radi, Marijan Tisen, komesarka EU za rad i zapošljavanje, želi da što pre počnu da se primenjuju usvojena načela. Ona je, naime, obećala da će Evropska komisija investirati više od dve milijarde evra u naredne četiri godine kako bi pomogla razvoju privatnog sektora u zemljama u usponu. Istovremeno, očekuje se da će subvencijama EU, u vrednosti od 4,8 milijardi evra, biti privučene nove investicije od najmanje 66 milijardi evra, koje će biti umerene u podsaharsku Afriku, Aziju i Latinsku Ameriku, a uputiće ih finansijske institucije i privatne kompanije.

Značajan zadatak u ranoj fazi sprovođenja programa EU biće uspostavljanje sredine u kojoj privatne inicijative mogu da „cvetaju“. Primera radi, mikro, mala i srednja preduzeća u ovom trenutku zapošljavaju gotovo 60 odsto radne snage zemalja u razvoju. Ipak, čak 70 odsto ovih preduzeća ne dobija nikakvu pomoć nadležnih institucija, što je pogrešno jer bi im tako bilo omogućeno da se šire i otvaraju nova radna mesta. Moramo početi da menjamo takvu praksu obezbeđivanjem finansijske i tehničke pomoći državama kojima su potrebni pouzdani bankarski i poreski sistemi. Između ostalog, potrebno je podstaći države da poštuju međunarodne standarde o odgovornosti. Dakle, transparentnost mora da bude unapređena, a korupcija iskorenjena. Istovremeno, sistem registracije zemljišta i vlasničkih prava treba da bude formalizovan u mnogim državama, kako bi pojedinci i kompanije mogli da udružuju snage i zajednički investiraju. Potencijal za javno-privatna partnerstva postoji u energetici i domenu telekomunikacijama, kao i u rudarstvu, navodnjavanju i infrastrukturi, uključujući izgradnju puteva, aerodroma i luka. Takođe, mogu se praviti zajednički planovi za saradnju u preradi mesa, voća i povrća.

Autor je član Evropskog parlamenta