Proizvodnja flaširanih voda sve unosniji biznis

Proizvodnja vode za piće postaje jedan od najunosnijih poslova u Srbiji, a samo u prošloj godini ta grana ostvarila je prihod od 190 miliona evra. I proizvođači priznaju da je reč o profitabilnom biznisu i to potkrepljuju podatkom da je u 2008. godini prodato 650 miliona litara prirodne izvorske, mineralne i gazirane vode, a 68 miliona litara bilo je plasirano na strana tržišta. U Udruženju proizvođača mineralnih voda, tvrde da zbog rasta tržišta koje kod nas premašuje i deset odsto, kao i svetskog trenda rasta od pet odsto na godišnjem novou, sve je više privrednika zainteresovano da uđe u taj biznis. To uvećava konkurenciju u tom sektoru, pa proizvođači koji su već u grani, kažu da ne treba zanemariti velike troškove marketinga i distribucije.

Ali, i pored sve veće proizvodnje, potrošnja flaširane vode u Srbiji još uvek je dvostruko manja nego u evropskim zemljama. Primera radi, u Nemačkoj svaki stanovnik godišnje popije u proseku 157 litara, dok je u Italiji prosečna potrošnja 196 litara po stanovniku. To, naravno, ima veze sa standardom stanovništva, koje je 2000. godine za prosečnu zaradu moglo da kupi 228 litara flaširane vode, u aprilu prošle godine zarada je pokrivala kupovinu od 870 litara, dok je u aprilu ove godine, zbog realno nižih plata i količina vode pala na 809 litara za prosečnu zaradu.

Iako na potrošnju flaširanih voda direktan uticaj ima standard građana, perspektivu toj delatnosti daje činjenica da čista pijaća voda u svetu postaje kapitalni resurs. Dugo najavljivan rat velikih kompanija nad prirodnim izvorištima, započeo je pre nekoliko godina, a sadašnji bilans je da najvećim brojem izvora raspolažu četiri najveće kompanije – Nestle, Koka kola, Danone i Pepsi. U njihovom vlasništvu nalazi se oko 80 odsto voda u svetu.

Srbija van svetskog toka

Ipak, jagma velikih nad vodom kao vitalnim resursom stanovnika Zemlje neće se odraziti na domaće tržište. Jer, Srbija ima dovoljno izvorske vode, a s obzirom da izvoz nije isplativ, oni koji sebi mogu da priušte flaširanu vodu, ni u budućnosti ne moraju da strahuju da li će je kod nas biti dovoljno i da li će zadržati sadašnji kvalitet.

Uprkos tome što su rezerve čiste pijaće vode u Srbiji kao i svuda u svetu, ograničene, domaći stručnjaci odbacuju opasnost presušivanja tih izvora u bliskoj budućnosti. Kažu da kod nas postoji više od tri stotine izvorišta pijaće vode, od čega je manje od petine u eksploataciji. Ako se tom broju dodaju i lekovite, termalne i mineralne vode, onda broj lokaliteta premašuje 400, a tek deseti deo tog potencijala dospeva na linije za flaširanje ili se koristi za potrebe banjskog lečenja. Uz to, i činjenica da su ti izvori u posedu 32 firme koje se bave punjenjem i distribucijom voda, ukazuje da ne postoji opasnost od prekomerne eksploatacije.

Poznato je da proces obnavljanja vodnih rezervi traje stotinama godina, ali količina njene eksploatacije, mogućnost prekomernog iscrpljivanja, diktirana je kažu, zakonskom regulativom, elaboratima o rezervama i tenhologijom prerade vode, kao i tržištem. Rezerve, naravno, nisu beskonačne, ali su obnovljive pa se elaboratima tačno utvrđuju rezerve izvorišta, a obim eksploatacije uslovljen je količinom dotoka voda. Srbija raspolaže značajnim resursima podzemnih i površinskih voda, pa bi, ako to tržište bude zahtevalo, mogla i da duplira sadašnji nivo eksploatacije, ne ugrožavajući, pri tom, prirodne zalihe. Ali, sudeći po sadašnjem stanju, osim rasta potrošnje na domaćem tržištu, nema nagoveštaja da će proizvodnja biti intenzivnija. Naime, zbog visokih troškova izvoz, osim u zemlje iz najbližeg okruženja, gotovo da nije isplativ, jer je reč o kabastoj robi, za koju prema važećim parametrima, transport koji premašuje 500 kilometara nije isplativ. Zbog toga, iako su domaće vode odličnog kvaliteta, svega nešto više od deset odsto ukupno proizvedenih količina plasira se van granica Srbije, a u Udruženju proizvođača voda podsećaju da bi se ozbiljnijim izvoznim poslom smatrale količine koje bi premašile 200 miliona litara godišnje.

Regulativa kasni

Značajnije uvećanje proizvodnje, za sada nije u izgledu, a u Udruženju mineralnih voda navode da bi se prozvodnja u većem obimu od registrovane, neminovno odrazila na kvalitet te vode, što nikom od prozvođača ne bi bilo od koristi. I pored toga, promene u sistemu proizvodnje voda naziru se.

S jedne strane, u prilog domaćim potrošačima ide to što je, nakon privatizacija izvorišta od strane velikih kompanija, došlo do pooštravanja propisa u ovoj oblasti. Ali, suprotno globalnom trendu, regulativa u Srbiji još uvek nije dovoljno razrađena. Kupovinom fabrike za punjenje vode, vlasnik dobija pravo ekspolatacije izvora na toj lokaciji. Ono što u tom sistemu smeta proizvođačima jeste da država ne čini vidljive napore da poboljša poslovni ambijent u toj grani. Firme koje se bave eksploatacijom voda, plaćaju naknadu po Zakonu o vodama, zatim naknadu Direkciji za vodu pri Ministarstvu poljopoljoprivrede, vodiprivrede i šumarstva (1,07 dinara po litru usmerava se u Fond za vode) kao i porez na dodatu vrednost (18 odsto od cene). To domaću vodu, koja se, uzgred, proizvodi u punionicama opremljenim savremenom tehnologijom, čini manje konkurentnim posebno na stranim tržištima. S druge strane, i pored visokih prihoda od te delatnosti, ubrana sredstva država ne ulaže u ekološke programe, iako je zdrava životna sredina od presudne važnosi za kvalitet flaširanih voda.

Oprezno planiranje u kriznoj godini

Zlatibor – Zbog svetske krize, domaći proizvođači flaširanih voda oprezni su u planovima za naredni period. Milomir Nastić, generalni direktor fabrike Zlatibor voda, kaže da iako je planovima bio predviđen rast od deset odsto, ta firma će ove godine proizvodnju zadržati na prošlogodišnjem nivou, kada je tržištu plasirano oko 18 miliona litara negazirane i gazirane vode. On podseća da ta voda „zauzima sedmo mesto na tržištu Srbije, na kome posluju 32 proizvođača voda, a njen tržišni udeo iznosi 2,6 odsto, dok je udeo negazirane vode 4,6 odsto“. U susretu sa novinarima koji je organizovan povodom trogodišnjice rada fabrike vode, Nastić je objasnio da je izvorište udaljeno punionice svega 250 metara, a tehnolozi kažu da je reč o slabomineralnoj vodi koja sadrži čak 9,8 miligrama prirodno rastvorenog kiseonika po litru i izuzetno nizak sadržaj natrijuma. Voda pri pakovanju ne prolazi nikakav hemijski tretman, ali podećaju da svetski proizvođači, svesni blagotvornog dejstva kiseonika na ljudski organizam, ubacuju kiseonik u mineralne i flaširane prirodne vode.