Radnici su i na ovim izborima glasali iz očaja, a ne iz uverenja. Neki su glasali iz straha. Možda se glasalo i zbog potajne nade da će se sa njim ispred naroda, nešto i popraviti. Možda je vođa odgovarao autoritarnom biću radništva.
P { margin-bottom: 0.21cm; }Možda su podlegli uticaju novina koje čitaju i televizijama koje gledaju. Možda od Vučića nikog drugog nisu ni mogli da vide, ovaj je sve zaklonio i prekrio mrežom nevidljivosti. Radnici su doneli Vučiću pobedu, a naprednjaci ih gotovo i ne pomenuše u kampanji, osim obećanja da će im vratiti ono što su im uzeli i da će nezaposleni biti zaposleni. Slično i druge partije. Jedino se levica Srbije direktno obratila radnicima u svom izbornom proglasu: „Građanke i građani, Radnice i Radnici Srbije, Društvo u kom šačica privilegovanih živi u luksuzu, dok većina jedva sastavlja kraj sa krajem i sprečena je da napreduje, društvo je iz kog veliki broj građana samo gleda kako da pobegne, dok drugi deo pada u očaj i beznađe“. Valja ovako postizborno podsetiti, da je svaka partija koja zaboravi prekarizaciju rada i radnika, odnosno sve veću nesigurnost i neizvesnost radničkog života, zapravo, zaboravila sve!
Lideri drugih partija koje nisu pobedile, a toliko su priželjkivale pobedu, kao da su u postizbornoj noći spoznali ko je Vučić i ko su naprednjaci, pa osuli drvlje i kamenje i pojurili razne žrtvene jarce (Neka visi Pedro, iliti Cesid). Rezultati izbora deluju osvešćujuće, ili bi tako trebalo da bude. Izgleda, međutim, da u nekim okolnostima, mogu da zbunjuju i pothranjuju iluzije. Tako slušamo lidere cenzus-partija i njihove „analitičare“ kako se raduju što Vučićeva kompanija nije osvojila apsolutnu većinu glasova i to sebi u zaslugu pripisuju, zanemarujući njegovu apsolutnu većinu u skupštini. Istovremeno se hvališu „istorijskim pobedama“ svi koji su „osvojili“ nepunih 200.000 glasova (ili nešto više), počev od Vučića do onih koji se i tri dana posle izbora klackaju oko cenzusa. Nema sumnje da su sve cenzus-partije bile pod medijskom blokadom i u besparici, ali u takvoj poziciji bili su i Šapić i Radulović i mladenovački ljubitelji sarme koju nismo probali. Zato, „opozicionari“, u školu! A mogu da ovako nastave i da na sledećim izborima čekaju da im građani priđu sa molbom da im se dozvoli da glasaju za njih. Veoma brzo nova je vlast izložena velikom testu zvanom Jura. Test će pokazati da li su radnici Jure u sporu sa menadžmentom Jure, ili sa menadžmentom države, s obzirom na to da ministar Vulin i inspekcija rada tvrde da u Juri nije bilo ništa od onoga o čemu mediji pišu. Neka se formira nezavisno telo koje će ispitati slučaj i izneti istinu na videlo. Pa ako je istina da sve potiče iz verskih uverenja radnika Jure, onda ništa!
Izbornom porazu građanske Srbije kumovali su, svojom ćutnjama, javni intelektualci, akademska zajednica, organizacije civilnog društva, sindikati… Niko nije hteo da se zamera moćnom lideru najjače partije, a javna reč bi mogla da ih zanese pa da i nehotice upadnu u neželjeni sukob sa golijatom političke scene. Zato od debate, javne rasprave i bilo kojeg pokretanja važnih društvenih pitanja u kontekstu izbora – ni traga ni glasa. Osim poneke šmire. Retki izuzeci, poput ponekog portala, ponekog medija, poneke organizacije civilnog društva, nisu mogli ništa da promene, osim utiska da, ipak, nije baš sve zamrlo. Sindikati su, uglavnom, prećutali izbore. Dalje ruke od politike. Što dalje od mogućeg sukoba sa najmoćnijim Srbinom i „socijalnim partnerom“. Sindikalni strah od politike je tek ponegde otklonjen samoorganizovanjem radnika. Na primer, u Priboju se pojavila grupa građana pod imenom Za opstanak FAP-a, nažalost na opštinskim izborima osvojili su samo četiri odsto glasova. U isto vreme Željko Veselinović, lider Sloge, govori o potrebi osnivanja radničke partije.
U Srbiji su reprezentativni sindikati otkazali Prvi maj zbog Uskrsa. Šta ćete kad se tako zdesilo. A izgovor para vredan. Prvi maj se može napraviti kad god se hoće i može, za razliku od Vaskrsa. Nešto drukčije govori Ranka Savić, liderka ASNS, a i u LJubljani je nešto drukčije. U Srbiji, čast radnika i Prvog maja, koliko-toliko, spasavaju levičari a na neki način i Udruženje sindikata penzionera Srbije koji su barem položili vence na Košutnjaku na spomenik sindikalcima stradalim u sukobu sa žandarmerijom, potom na spomenike Kosti Abraševiću i Dimitriju Tucoviću, a jedna njihova delegacija je položila venac na spomenik borcima za radnička prava u selu Dubona kod Mladenovca gde je 1895. godine, prvi put u nas, organizovana prvomajska proslava. Radujem se prvomajskom zahtevu ASNS: Hoćemo ujedinjene sindikate koji će zajedno i solidarno doprineti da konačno imamo bolju Srbiju u kojoj će rad i radnik biti poštovani. Da, da vaskrsne sindikalno jedinstvo barem oko najosnovnijih stvari! Tom zahtevu se pridružuje Centar za razvoj sindikalizma sa molbom da se o tome započnu razgovori. Pokušaćemo da već u maju razgovaramo na tu temu sa svim sindikatima i da se potom okupimo za istim stolom! U međuvremenu novopotvrđeni vođa Srbije izjavljuje da neće dozvoliti scenario viđen u nekim zemljama i da neće dozvoliti haos, ili tako nešto. Očito je sa Maksa Vebera, prešao na Karla Šmita i njegov koncept vanrednog stanja po kojem suveren, nakon procene da je država u krizi, ima pravo da suspenduje ustav i uvede vanredno stanje. No, treba imati na umu da realni „ulični scenario“ nije moguć bez radnika, a oni su i ovog puta glasali za Vučića. A radnička je poslednja. Kao što su na vlast doveli Miloševića i kao što su ga, 12 godina kasnije, zbacili sa vlasti, kao što su potom doveli DOS na vlast i zbacili ga 12 godina kasnije, kao što su 2012. doveli Vučića na vlast…
Preuzeto sa sajta Centra za razvoj sindikalizma – www.sindikalizam.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
