Sveti Prekarije na Donjem Dorćolu

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }Simbol ovih procesa su tzv. McJobs – niske nadnice, nezahtevni i priučeni poslovi, prekovremeni, ali neplaćeni rad i stalna pretnja gubitka posla. Nema i beneficija koje su za prethodnu generaciju bile norma: plaćeni godišnji odmori i bolovanja, besplatno stručno usavršavanje i novčani transferi kada ostanu bez posla… U pitanju je globalni trend, a naši preliminarni uvidi sugerišu da je kod nas situacija krajnje ozbiljna. Svakodnevno otkrivamo nove grupe i situacije koje nas obespokojavaju. Zvuči neverovatno ali činjenica je da se, gde god zavirite, suočavate sa prekarnošću, a ova u rastućoj bedi, muklom nepoverenju i nezadovoljstvu, kao i stalnoj pretnji da eksplodira na različite načine.

U potpunosti uronjen u temu i frustriran teškoćama da napravimo okvir za analizu, oko podneva pravim pauzu i polazim da kupim novine. Pogledaću tekst još jednom kad se vratim, a onda ga šaljem ostalima… Izlazim iz lifta u hodnik i ugledam ženu neodređenih godina kako pere vrata našeg ulaza. Nije ona koja je protekle kasne jeseni dolazila svakog petka i redila nam zgradu. Nepoznata se brzo osvrće i izrazom „ovo što vidiš je samo privremeno“, pozdravlja me napadnom vedrinom. Poletno se smeši i u lakoj strepnji očekuje da uzvratim. Odmah shvatam da radi preko agencije… Nesvesno, počinjem da pravim njen profil: na minimalcu, ostala bez posla u tranziciji ili je bez kvalifikacija, verovatno i bez penzijskog i zdravstvenog osiguranja. Svakoga dana pere i čisti bar tri zgrade u različitim delovima grada. Uvek je sama. Nema s kim da se posavetuje, dobije i pruži podršku i traži nešto bolje. Naloge za posao dobija mobilnim, samo ponekad sreće neke od svojih kolega kada ide po platu. Neposrednog poslodavca videla je samo kada je potpisala ugovor, ili joj usmeno saopštio šta treba da radi i za koju naknadu bez ikakvog ugovora. Stalno strepi da će izgubiti i ovaj posao. U nelagodi, budalesam nešto o vremenu, hladnoći i jakoj promaji u našem haustoru. A onda ugledam nju… Devojčica, oko 12 godina, ni dete ni žena, mršava i izrasla. Pravi društvo svojoj majci, ili je to baka, a možda i nešto pripomaže. Negovano, čisto i beloputo lice, velike tamne oči. Na glavi vunena kapa, na rukama svetle pletene rukavice. Noviju, ali jeftinu, jaknu bledo crvene boje utegla je oko mršavog tela. Nosi velike zimske cipele, koje više otkrivaju nego pokrivaju tanke i koščate noge. Okreće se ka meni i gleda me dugo i prodorno, širom otvorenih očiju. Na meni zimska jakna kupljena u Americi, Tom Ford naočare i Camper cipele; sveže sam obrijan i negovane kratke brade… Da li u njenoj svakodnevnici susreće ovakve? Da li je samo radoznala, zavidi li, ili prezire? Pita li se ko sam, šta radim, živim li u luksuzu, imam li ćerku, ili unuku njenih godina? Iako vidljivo koncentrisana, iz široko otvorenih očiju ne vidi se ništa… Prati me dugim pogledom dok napuštam ulaz.

Dok hodam ulicom, vraća mi se njen dugi pogled. Da li joj je ovo majka ili baka? A otac, da li je s njima? Gde i kako živi? Negde na dalekoj periferiji, malenom unajmljenom stanu? Ima li kupatilo i svoju sobu, bar krevet? Još je u školi? Kakav je učenik? Da li je bila na moru, Zlatiboru i pravom inostranstvu? Ima li knjiga, ili kompjuter u kući, da li je bila u pozorištu, ima li nekoga da razgovara o knjigama ili obećanjima koje Beograd nudi? U kakvu srednju školu želi da ide, šta želi da bude kad odraste? Neće nastaviti srednju školu, izbija iz mene, ići će na zanat. Odustaće u drugoj godini. Radiće povremeno, neregularno ili na crno, satima će se, iz svoje udaljene periferije, na posao voziti gradskim prevozom; gadiće se onog što mora da radi; stidiće se svoje zarade jer ne pokriva ni najnužnije. Izgubiće samopouzdanje i počeće sebe za sve da okrivljuje. Odjednom, snažno osećanje krivice… Nije to zbog jakne, naočara i cipela već šta sam do sada uradio da njoj i sličnima bude drugačije, da slede svoja naslućivanja, planiraju i vode svoje živote? Sociolog sam, istražujem, predajem i pišem. Član sam ovoga i onoga, govorim ovde i tamo.

Vraćam se sa novinama i ulazim u haustor…. Ulazim u stan, ali gubim volju da čitam novine, već otvaram kompjuter i prelistavam tekst za kolege. Analiza i nije loša, zaključujem, ali predlozi o tome kako zaustaviti i preusmeriti prekaritizaciju deluju mi knjiški i bezvredno. Jasno mi je da nikoga neće prodrmati niti inspirisati za akciju. Osetim se prazno, kao i da je sve što pokušavamo uzaludno. A da možda humorom, ironijom i sarkazmom probamo da provociramo i ukazujemo na probleme za koje nema javnog interesa i o čemu se kvalifikovano ne raspravlja? To me prodrma i pokreće. Brzo se setim prošlogodišnje inicijative iz Italije da i prekarijat mora da ima svog sveca zaštitnika i da to treba da bude San Precario. Prelistavam beleške, a potom ih čitam u lakoj napetosti. Zaista, ovaj neobični, ali plemeniti svetac jasno i direktno postavlja ozbiljna i goruća pitanja na koja se zvaničnici širom sveta oglušuju. I dok razmišljam o novom svecu i njegovim pitanjima, prisetim se da je krajem prošle jeseni jedan naš mladi i depresivni kolega odmah predložio i datum za slavu Svetog Prekarija kod nas… Neka to bude 30. februar, jetko je rekao, ali se niko nije smejao.

Autor je sociolog i saradnik Centra za razvoj sindikalizma

U sledećem nastavku: Prekarijat, nova klasa ili…(5)