Ustupanje radne snage po flexicurity principu

Podaci govore da su prve agencije za privremeno zapošljavanje osnovane u SAD još devedesetih godina XIX veka (1890. ili 1893. godine prema pojedinim autorima) a bavile su se ustupanjem stručne radne snage prvenstveno u oblasti računovodstva i administrativnih poslova (sekretarice). Koncept ustupanja radne snage se brzo proširio, kako teritorijalno, tako i u pogledu oblasti rada koje pokriva, pa je Međunarodna organizacija rada (MOR), 1919. godine, usvojila prvi dokument koji se odnosi na tu materiju. MOR je u međuvremenu (1933, 1949, i 1997. godine) usvojio još nekoliko dokumenata (konvencije i preporuke), koji se bave ustupanjem radne snage. Poslednju, trenutno važeću, konvenciju br. 181 o privatnim agencijama za zapošljavanje ratifikovala je 2013. godine i Srbija, čime se obavezala da i pravno reguliše oblast ustupanja radne snage. I EU se, u više navrata, bavila ovom tematikom, a 2008. godine usvojena je Direktiva br. 2008/104/EC o radu preko agencija za privremeno zapošljavanje. U preambuli te direktive navodi se, između ostalog, i princip flexicurity – kovanica nastala od engleskih reči flexibility (fleksibilnost, elastičnost) i security (sigurnost). Cilj donošenja Direktive i regulisanja oblasti ustupanja radne snage bio je da se osigura ravnoteža između fleksibilnosti i sigurnosti na tržištu rada, odnosno da se obezbedi, kako fleksibilnosti tržišta rada, tako i sigurnosti lica koja nastupaju na tržištu rada.

Koncept ustupanja radne snage u Srbiji egzistira već desetak godina, i to uprkos činjenici da ta oblast, pa samim tim i rad agencija za privremeno zapošljavanje, nije regulisana pozitivnim propisima. Savet stranih investitora, posredstvom Odbora za ljudske resurse, već godinama unazad ukazuje na potrebu regulisanja ustupanja radne snage, kroz izmene Zakona o radu, ili usvajanjem posebnog propisa, i to tako što bi se precizno utvrdili odnosi između sve tri zainteresovane strane – agencije, radnika i kompanije koja koristi usluge agencije. Smatramo da je to provereni način da se izbegnu eventualne zloupotrebe koje su, nažalost, sada prisutne u praksi, kao i da koncept ustupanja radne snage da svoj doprinos smanjenju visoke stope nezaposlenosti. Ključnu ulogu u smanjenju zloupotreba, koje se javljaju u primeni koncepta ustupanja radne snage, treba da imaju efikasne inspekcijske kontrole i odgovarajuća sudska zaštita. Kompanije članice Saveta stranih investitora sa nestrpljenjem očekuju usvajanje propisa kojim će se urediti rad preko agencija za privremeno zapošljavanje. Podsetiću na to da većinu članica Saveta čine međunarodne kompanije sa bogatim iskustvom u oblasti ljudskih resursa i upravljanja talentima, koje ulažu znatna sredstva u kontinuirano obrazovanje zaposlenih. To je i svojevrsna garancija za radnike angažovane putem ustupanja radne snage da će imati veliku korist od rada u tim kompanijama.

Imajući u vidu istorijski razvoj koncepta ustupanja radne snage, kao i činjenicu da egzistira već više od jednog veka, jasno je da je položio ispit. Shodno tome, čini mi se da je nesvrsishodno raspravljati o tome da li rad agencija za privremeno zapošljavanje treba zabraniti, kao što se povremeno može čuti. Utoliko pre što bi zabranom koncepta ustupanja radne snage većina radnika, angažovanih na ovaj način, ostala bez posla i često jedinog izvora prihoda za svoju porodicu. Stoga bi osnovno pitanje trebalo da glasi: na koji način regulisati koncept ustupanja radne snage kako bi se na najbolji način zaštitili interesi svih zainteresovanih strana – i kompanija, i zaposlenih, i agencija za privremeno zapošljavanje. Stav Saveta stranih investitora je da bi zakonsku regulativu Srbije, koja se odnosi na ustupanje radne snage, trebalo uskladiti sa dokumentima Međunarodne organizacije rada i EU, poštujući pritom flexicurity princip.

Autor je potpredsednik Odbora za ljudske resurse Saveta stranih investitora