Utopija, planetarna inovacija ili samo trik

I kao pravi domino efekat, parlamenti Velike Britanije i Francuske upravo poručuju studije koje bi ispitale zasnovanost ove ideje i moguće opcije. Čak i neke mamutske kompanije iz Silikonske doline nameravaju da finansiraju UBD eksperimente u SAD. Šta je, zapravo, UBD? Univerzalni bazični dohodak je transfer koji obezbeđuje država na jedinstven i uniforman način, regularno i bez uslovljavanja svakom odraslom članu društva. To je obaveza države u fiksnom iznosu, nezavisno da li je osoba imućna ili siromašna, da li živi sama i da li je spremna da radi ili ne. Idealno, UBD bi morao biti adekvatan za društveno prihvatljiv nivo životnog standarda i bez dodatnih transfera iz plaćenog rada

Pokrenute rasprave i inicijative otkrivaju da je UBD stara ideja i da se pod različitim imenima javlja još u 18. veku. Pokazuje se da postoje i mnoge ograničene inicijative i eksperimenti ne samo u razvijenim državama (SAD, Kanada), već i u nekoliko manje razvijenih, poput Brazila, Namibije, Indije… Nakon 2000. stvara se pravi socijalni pokret za podršku tom projektu. Naravno, javlja se i žestoka opozicija, ali i neočekivana spremnost iz konzervativnih i neoliberalnih krugova da se ovaj koncept razmatra i čak selektivno primenjuje. Postavljaju se i mnoga konceptualna i praktična pitanja kao što su visina UBD, ciljne grupe, ili da li UBD implicira redistribuciju prihoda. Odgovori su različiti i često kontroverzni. Kada je reč o visini UBD, mnogi se zalažu da on bude oko nivoa postojeće linije siromaštva. Oni radikalniji smatraju da UBD mora biti dovoljan da obezbedi prihvatljivi životni standard. Kada su u pitanju ciljne grupe, neki implicitno isključuju migrante, ali i imućne – zadržali bi, dakle, neke kriterijume za selekciju. Većina je, ipak, za univerzalnost. Kada je reč o redistribuciji, inicijatori su uvereni da će UBD radikalno smanjiti nejednakosti kada su u pitanju najsiromašniji, mada mnogi smatraju da se time stvarna hijerarhija dohodaka, ipak, ne menja.

Kada su u pitanju troškovi UBD projekta, to je tek prava nepoznanica i predmet oštrih sukobljavanja. Predmet sporenja su i pretpostavljene posledice na motivaciju za rad, domino efekat visokog UBD na ostale dohotke, globalna konkurentnost, pa čak i promene u porodici. Odgovori su mahom konceptualni i ideološki i prave analize tek predstoje. Neke ad hok analize ukazuju da bi se preusmeravanjem postojećih transfera i programa obezbedila startna osnova, ali i da bi moralo doći i do revizije poreske politike (privilegije, olakšice) i uvođenja progresivnih poreza. Ova analiza je u kontekstu predloga da se u SAD svim građanima obezbedi UDB od 10.000 dolara godišnje. To je inicijativa poznatog konzervativca Čarlija Mareja koju podupire i deo republikanskog establišmenta. Dok ova inicijativa situira UBD čak i ispod linije siromaštva, inicijatori referenduma u Švajcarskoj predlažu mesečnu sumu od oko 2.000 evra, dok mediji najavljuju za Finsku UBD oko 800 evra. Lokalna inicijativa iz holandskog grada Utrehta okvirno najavljuje iznos od oko 900 evra.

Na levici i kod svih onih koji se zalažu za radikalnu verziju UBD, nema sistematskih analiza, ali postoji svest da se u restrukturiranju države blagostanja i dodatnim porezima za bogate i korporacije mora tragati za rešenjima. Na prigovore da bi visoki UBD urušavao motivaciju za rad ili vodio izbegavanju rada, odgovori su da je ljudska motivacija mnogo složenija i da zarada nije jedini faktor. Najnovija istraživanje u 18 evropskih zemalja potvrđuje da darežljivi programi države blagostanja čine da građani žele da rade više, ne manje. Izveštaji o lokalnim eksperimentima u Namibiji i Indiji ukazuju na pojačanu odgovornost, inicijativnost, kao i vidljivi rast socijalne kohezije. Ima, međutim, i skeptika koji smatraju da uvođenje UBD može negativno uticati na stabilnost porodice, ili motivaciju nekih članova za rad. Analiza eksperimenata sa UBD u Kanadi to delimično potvrđuje. Neke su se porodice zaista raspale, ali to može biti i potvrda da bi njihovo održavanje bilo nekorisno. I drugo, izvestan broj majki se, posle dobijanja UBD, povukao iz posla, ali ključni razlog su bila mala deca. A to otvara novu temu u vremenima drastičnog opadanja fertiliteta i starenja stanovništva. Na primeru Švedske iz „zlatnih šezdesetih“ godina prošlog veka dokazuje se da socijalna politika „od kolevke pa do groba“ nije ugrozila visoku zaposlenost i produktivnost. Dovela je, međutim, do nečeg drugog: vlasnici i menadžeri su učinili Švedsku jednom od najinovativnijih zemalja na svetu. Pritisnuti visokim porezima i zaštitom zaposlenih, u inovacijama i dobrom menadžmentu našli su magiju. Prigovor da će visoki UBD izazvati nerazumni rast svih plata i ugroziti konkurentnost, dobija ovakve odgovore: zašto bi, recimo, Mek Donalds uopšte morao znatnije da uveća plate svojih zaposlenih, a možda bi uvođenje UBD uticalo na održavanje sektora niskih zarada. Tako dolazimo i do novih, ali ključnih, kontroverzi izraženih u jednostavnoj formuli „UBD plus“, ili „UBD umesto“. Drugim rečima, da li uvođenje UBD podrazumeva ukidanje postojećih novčanih transfera (socijalna pomoć, osnovne penzije, nadoknada za nezaposlenost) ili se paralelno zadržavaju i postojeći programi. Vidljiva je snažna struja koja smatra da UBD treba da bude zamena za postojeće transfere – dakle, da uvođenje UBD ukida druge transfere. Kritičari tog pristupa smatraju da se time ništa ne menja jer siromaštvo ostaje, da i takav UBI i dalje stigmatizuje i ne nudi nikakve stvarne opcije korisnicima. Zalažući se za UBD plus opciju, smatraju da se veći deo postojećih transfera i usluga mora zadržati.