Veži konja gde im gazda kaže

Model slepe poslušnosti je treći na listi najgorih reagovanja na stanje prekarnosti, odmah posle pretvaranja radnika u ratnike (model zamene identiteta) i pretvaranja radnika u mrtvake koji hodaju (zombi model). Idealno-tipsku sliku slepe poslušnosti nalazimo u Prvoj knjizi Mojsijevoj kada Bog kuša Avrama: „Uzmi sada sina svojega, jedinca svojega miloga, Isaka, pa idi u zemlju Moriju, i spali ga na žrtvu tamo na brdu, gdje ću ti kazati“ (Postanje 22,2). Danas, postmoderni kapitalizam kuša prekarne radnike – ili poslušnost ili ćete žrtvovati i sebe i porodicu. Za mnoge prekarne radnike poslušnost nema alternativu (ono čuveno: There is no alternative). Navikavaj se, prilagodi se, uklopi se – poslušnost kao snalaženje, pa čak i kao foliranje. Totalna poslušnost: „Veži konja gde ti gazda kaže, pa makar konj crko“ (u drugoj varijanti: …makar crko i konj i ti!). Ne kaže li neki od antijunaka u Hakslijevoj antiutopiji „Vrli novi svet“, kako je nekonformizam gnusniji zločin od bilo kojeg zločina (navod po sećanju). Savij kičmu, obori pogled, napravi kniks, budi spreman na rukoljub, klekni iako se to ne traži, a za svaki slučaj! Budi poslušan svemu i svakome, gazdi pre svih i pre svega! Kada se prekarni radnik nađe Od te poslušnosti u sferi rada kojim se obezbeđuje egzistencija, do poslušnog učešća u zlodelima (zločin iz poslušnosti) nije daleko. Uvek je tu ono čuveno opravdanje: „Bio sam samo šraf u mašini“.

Poslušnost je individualna pojava, dok je neposlušnost svrsishodna samo ako je grupna. Za neposluh je potrebno barem dvoje ljudi. Poslušnost je stvar pojedinca, dok je otpor stvar kolektiva, organizacije… Asocijalni individualizam je preduslov za svekoliku poslušnost. Utopljenost u kolektiv, takođe. U ovom kontekstu valja naglasiti razliku između individualne i organizacijske poslušnosti. Individualna poslušnost u prekarnom radu je preduslov organizacijske poslušnosti. Naravno, valja razlikovati i druge tipove poslušnosti, počev od razlike između dobrovoljne i prisilne. Jedno je, na primer, poslušnost prema percipiranom autoritetu, a drugo je poštovanje zahteva koji proizlaze iz podele rada, ili iz tehnologije proizvodnje. I dalje, poslušnost ne treba brkati sa konformizmom, niti sa autoritarnošću iako je poslušnost, odnosno autoritarna submisivnost, jedna od centralnih dimenzija autoritarnosti. Kada se prekarni radnik suoči sa mogućnošću produbljivanja prekarizacije, ili trajne nezaposlenosti, poslušnost dobija još jedno obrazloženje, još jedno moralno opravdanje: Uradio sam sve, činio sam sve što su od mene tražili, žrtvovao sam se, a evo šta me zadesilo. Poslušni prekarni radnik je usamljenik; poslušništvo ne traži društvo. Prema Erihu Fromu, moderno doba izaziva anksioznost i izlolovanost, a poslušnost služi da se koliko toliko izbegne nesigurnost i neizvesnost. Poslušni prekarni radnik komunicira sa drugima preko konformizma, tako da može da kaže „ja sam kao i svi drugi“, no to je već sfera samoopravdanja i pravdanja pred drugima. Poslušništvo ostaje lični odnos prema autoritetu gazde, ili bilo kog drugog moćnika.

Iza poslušnosti ne stoji rizik, a ako ga ima, poslušnici ga ne vide niti će ga ikad videti. U stvari, poslušnost je način izbegavanja bilo kakvog rizika. Poslušnost je način da se izbegne svaka odgovornost, svaka volja, samosvojnost… Suštinu poslušnosti Stenli Milgram nalazi u tome što „čovek počinje sebe da shvata kao oruđe za izvršavanje tuđih želja“, čime se istovremeno distancira od odgovornosti za sopstveno ponašanje. Eksperimentalna istraživanja konformizma koja je obavio Solomon Aš i Milgramovi eksperimenti o poslušnosti, razbili su mnoge zablude o prirodi čoveka, pokazujući njegovu spremnost da saobrazi svoje ponašanje većini i da posluša autoritet bez obzira na posledice. Poslušnost je prihvatanje najprostijeg rešenja, izbegavanje svake složenosti, odbacivanje svih dilema. Poslušnost negira potrebu za bilo kakvom svešću o sebi i svom položaju. Poslušnost je vanvremena, nema tu ni prošlosti ni budućnosti, sve je samo jedna produžena sadašnjost. Poslušnost manje boli od neposlušnosti. Poslušnost je prihvatljiva u tolikoj meri da je ugrađena u sve religije i sve ideologije, u sve organizacije, u svaku hijerarhiju, i naravno – u svaku vlast. Poslušnost je božansko rešenje. Poslušnicima je osiguran onostrani rajski život. Prekarni radnici su poslušniji od ostalih radnika. Oni radnici koje još nije zahvatila prekarizacija još i imaju nekog izbora. Izbori prekarnih radnika su skučeni, i nadasve, gotovo prinudni. Ne znači da nema dobrovoljne poslušnosti, ali je u prekarnih radnika ređa od prisilne.

* * *

Na periferiji našeg istraživanja procesa prekarizacije našla su se i pitanja o razlozima poslušnosti prema gazdi, a za one ispitanike koji na prekarne uslove rada i života abreaguju poslušnošću. Uglavnom su navođeni ovi razlozi poslušnosti prema gazdi: da se ne izgubi radno mesto ili da se „dobije“ bolje radno mesto, da se ne pogorša radni ugovor ili da se „dobije“ stalno zaposlenje, da se ne smanji plata, ili da se dobije veća. Vidimo da autoritet gazde potiče iz činjenice da on može da nagradi i može da kazni – i mnogima je to dovoljan razlog za poslušnost! Naravno, podrazumeva se da je radniku stalo da bude nagrađen i da ne bude kažnjen. Jedna svetogorska izreka kaže da je „poslušanje – život, a neposlušanje – smrt“. Doduše, ne znam koliko ovaj nauk može da pomogne onoj trojici od pet naših ispitanika koji izjavljuju da su prinuđeni da slušaju šefove i gazde i onda kada ovi nisu u pravu. Tragično zvuče reči nekih ispitanika koji kažu da nema granica u poslušnosti prema gazdi: „Spremna sam na sve, jer drugog rešenja nema!“

U sledećem nastavku Da li je moguće prilagođavanje prekarizaciji (15)