Plaćanje naknada za proizvode, koji nakon upotrebe postaju posebni tokovi otpada, regulisano je Zakonom o upravljanju otpadom, kao i Uredbom koja definiše obveznike palaćanja naknade, zatim vrste proizvoda koji podležu plaćanju te naknade, kao i visinu naknade. To praktično znači da su svi u obavezi da plaćaju naknadu za svoje proizvode koje stavljaju na tržište.
Uprkos tome, procenat naplate je izuzetno nizak, odnosno 20 odsto od ukupnog broja obveznika koji podležu toj obavezi. Naravno, ako se to uporedi sa količinama koje se stavljaju na tržište to se kreće do 40 odsto. Zbog neplaćanja naknada državni budžet ne može da prihoduje više od 20 miliona evra godišnje – kaže Dragan Dilparić, pomoćnik direktora Privrednog društva za ekološku delatnost ORSES i dodaje da broj obveznika koji plaćaju naknade opada.
Komentarišući činjenicu da ni jedna kompanija, koja je bila dužna da plati ekološku taksu, a to nije uradila, nije sankcionisana, niti je sproveden proces prinudne naplate, naš sagovornik ističe da razlog za to treba tražiti u manjkavostima zakonske regulative.
– Sistem funkcioniše tako što obveznici plaćanja naknada izveštavaju Agenciju za zaštitu životne sredine o količinama koje stavljaju na tržište i te kompanije sistem „detektuje“, a inspekcijski organi kontrolišu da li je reč o tim količinama i da li su plaćene naknade. Oni koji ne dostavljaju izveštaje nisu predmet posmatranja i kontrole. Ono što je neophodno uraditi, a to je i naš predlog, jeste uvođenje registra kompanija koje podležu plaćanju naknada i uvezivanjem u sistem: carine i finansijske inspekcije sa Ministarstvom nadležnim za poslove za zaštite životne sredine. Ovakvi uslovi poslovanja podstiču nelojalnu konkurenciju i velike probleme za odgovorne kompanije – navodi Dilparić.
Prema njegovim rečima odgovornost za izbegavanje plaćanja naknada je na onim kompanijama kojima je u interesu samo profit. Reč je o tome da neke kompanije izbegavaju društveno odgovornom poslovanje.
– Društveno odgovorno poslovanje podrazumeva i odgovornost prema okruženju u kojem poslujete, a samim tim i odgovornost za životnu sredinu. Društveno odgovorne kompanije vode računa i o tome koliki je utrošak sirovina, energeneta kao i o upozorenjima o štetnosti za životnu sredinu. Šteta koju imaju kompanije, koje izvršavaju svoje zakonske obaveze, višestruka je. Stvorena je nelojalna konkurencija na tržištu. Svi proizvođači, koji plaćaju naknadu, su u cenu proizvoda ugradili naknadu – ističe sagovornik Danasa.
On ukazuje na činjenicu da se sada dva proizvoda istih karakteristika, ali različitih proizvođača, onog koji plaća i onog koji ne plaća naknadu, razlikuju u ceni. Upozorava, takođe, da naknade nisu primerene uslovima poslovanja u Srbiji i više su nego u zemljama u okruženju i EU, što predstavlja udar na kupovnu moć stanovništva.
– Ohrabruje činjenica da smo uspeli da dobijemo podršku većine društveno odgovornih kompanija, kako bi zajednički nastupili i rešili ovaj problem. Naši osnovni zahtevi su da troškovi, koje proizvođači i uvoznici plaćaju kroz naknadu, moraju biti naplaćeni svima i da se dozvoli obveznicima da se samoorganizuju, odnosno da sami brinu o svojim proizvodima koji nakon upotrebe postanu otpad. Kako bi pokazali našu društvenu odgovornost želimo da partnerski sa državom uspostavimo održivi model i u tom cilju smo i izradili konkretan predlog koji smo dostavili resornim ministarstvima – navodi Dilparić.
On objašnjava da s jedne strane imamo situaciju da naknadu ne plaćaju svi obveznici, dok istovremeno reciklažna industrija ne dobija podsticaje za ono što je reciklirala.
– Naš predlog ide u pravcu održivih i već dokazanih modela koji postoje u EU i zemljama u okruženju, kao što je BiH. To praktično znači da se dozvoli da se proizvođači i uvoznici organizuju kao kolektivni operateri i da sami brinu o svojim proizvodima koji nakon upotrebe postaju otpad. Taj predlog je u skladu sa produženom odgovornošću proizvođača kao i sa pravnim tekovinama EU. Prednosti predloženog modela su višestruke. Novi sistem će uspostaviti bolju kontrolu plaćanja naknada, a proizvođači će moći da se međusobno kontrolišu udruženi u Kolektivnog operatera. Osim toga, imaćemo niže naknade što će direktno povećati broj obveznika koji plaćaju, zatim pozitivan efekat na proizvođače, niža cena proizvoda – veća kupovna moć – veći obim proizvodnje što će direktno povećati budžetske prihode i neznatan uticaj na rast cena na malo i inflaciju – kaže Dilparić.
On dodaje da je važan i momenat stabilnog i sigurnog finansiranja i investiranja u celokupan sistem upravljanja otpadom od sakupljanja do reciklaže, što sada nije slučaj. Ne manje značajno je zapošljavanje – nova radna mesta u procesima upravljanja otpadom.
Takse više nego u EU
– Visina naknade direktno utiče na cenu proizvoda. Naše analize pokazuju da naknada u ceni jednog električnog šporeta ide i do sedam odsto, frižidera do 10 odsto, a televizora i do 15 odsto. Samim tim naši građani plaćaju pojedine proizvode čak i skuplje nego u zemljama u okruženju i u Evropskoj uniji, gde je visina naknade u ceni proizvoda uključena u proseku 2,19 odsto. Sa tako visokim naknadama i smanjenjem kupovne moći stanovništva opada proizvodnja i samim tim opadaju i ostali budžetski prihodi. Visoke takse direktno utiču na inflaciju preko rasta cena na malo i najviše pogađaju građane sa niskim primanjima – komentariše Dilparić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
