Dominacija evra, tzv. evroizacija, kao slaba strana srpske privrede, posledica je gubitka poverenja u nacionalnu valutu, koja ne uspeva da se nametne na domaćem terenu. Prema proceni Narodne banke Srbije, stepen evroizacije je veoma visok – premašuje 80 odsto, a čak više od 70 odsto zajmova preduzeća je u devizama, ili sa deviznom klauzulom.
P { margin-bottom: 0.21cm; }U Srbiji je, dakle, prisutan dvovalutni sistem, u kojem evro, kao paralelna valuta, zapravo obavlja najvažnije funkcije dinara, posebno pri kupovini, ili prodaji, dobara veće vrednosti. To praktično znači da se evro, zbog svoje stabilnosti, koristi kao obračunska jedinica i mera vrednosti. Nasuprot tome, dinar nikako da se oporavi i nalazi e u grupi slabih evropskih moneta. Deevroizacija, kao strateški cilj vlade, odnosno smanjenje evra u opticaju i afirmacija dinara kao nacionalne valute, tzv. dinarizacija, dugoročan je proces. Smisao dinarizacije je da dinar dobije onu ulogu koju sada ima evro, a to znači da bi se koristile sve prednosti koje neka zemlja može imati od domaće valute. Ključno je postići makroekonomsku stabilnost, ostvariti veću efikasnost privređivanja i značajniji izvoz, ali i dugoročnu stabilnost cena i znatan rast domaće štednje u dinarima. Bitno je da se dinar što manje koristi za indeksiranje u strane valute. Ali, pošto je evro ušao u sve pore ekonomskog sistema i pošto ta situacija traje već decenijama, teško je sada potisnuti evro (kao i nekada nemačku marku) i preko noći ostvariti dinarizaciju. Naprotiv, dug je proces vraćanja poverenja u štednju i zaduživanje u dinarima. Za to je neophodna stabilnost i jačanje domaće privrede, koja bi obezbedila manje fluktuacije dinara. Kad je reč o dinarskoj štednji, praksa je pokazala da tu štednju nije moguće stimulisati samo visokim kamatama, ako prethodno nije rešen problem nestabilnosti kursa i visoka inflacija. Doduše, NBS pokušava da stimuliše štednju u dinarima, ali preduslov za to je višegodišnja stabilnost domaće valute, niska inflacija i predvidiva ekonomska i finansijska politika. Jer, iako su kamate na štednju u Srbiji među najvišim u regionu, ptocenjuje se da je nekoliko milijardi evra u posedu stanovništva, i dalje van bankarskog sistema.
Treba, međutim naglasiti da Srbija ne može da izađe iz ozbiljne ekonomske krize jednostavnim prelaskom na evro, kako zagovaraju neki ekonomisti i privrednici, već, pre svega, realnim kursom dinara i radikalnom promenom ekonomske i razvojne politike i privredne strukture. Osim toga, uvođenjem evra, koji je u opticaju u 19 zemalja Evropske unije, članica Evropskog monetarnog sistema, kao i u još pet zemalja (Andora, Monako, Crna Gora, Vatikan i San Marino), Srbija bi izgubila monetarni suverenitet, odnosno sopstvenu monetarnu politiku, a time i mogućnost da samostalno vodi ekonomsku politiku. Prelaskom na evro, NBS ne bi mogla da obezbedi likvidnost i stabilnost finansijskog sistema, koji bi zapravo postao bespomoćan, jer bi se bazirao na tuđoj valuti. S druge strane, Srbija ne samo da ne bi uživala monetarnu zaštitu Evropske centralne banke izvan EU i evrozone, već bi i dalje imala velike ekonomske probleme. Pre svega, ako bi se zamena dinara za evre izvršila na sadašnjem nivou nerealnog deviznog kursa, kao svojevrsni balast ostale bi previsoke domaće cene, nekonkurentna privreda, veliki trgovinski deficit, dok bi odliv evra bio veći od priliva. Smanjila bi se ukupna količina evra u opticaju i pojavio problem likvidnosti. Jedino ne bismo imali problema zbog nepovoljnog kursa, ali bi plate, penzije i prihodi preduzeća, beležili pad, dok bi nezaposlenost i dalje rasla. Evro ne garantuje nižu inflaciju i pad kamatnih stopa, niti može da spasi srpske dužnike. Pojedini ekonomisti ukazuju i na to da bi prelazak na evro lišio kreatore ekonomske politike mogućnosti da preko monetarne politike regulišu neravnoteže u sistemu i da ublažavaju efekte krize. I još nešto, teret krize stanovništvo bi teže podnosilo, s obzirom na to da taj „balast“ ne bi mogao da se amortizuje preko kursa. Tehnički posmatrano, sve dinare u sistemu morali bismo da prodamo i da za njih kupimo evre. Ali, pošto Srbija ne može da emituje strani novac, pojavio bi se još jedan problem – nedostatak evra u sistemu, jer je priliv deviza moguć samo preko izvoza naše robe i usluga, ili kroz strane direktne investicije.
Zanimljivo je u kontekstu priče o evroizaciji pomenuti, inače specifičan, slučaj Crne Gore, koja je najpre, u novembru 1999. godine, jednostavnom trgovačko bankarskom transakcijom na koju Nemačka nije reagovala iz političkih razloga, prešla na marku (paralelno sa dinarom). U novembru 2000. godine izbacila je dinar iz upotrebe i marka je postala jedina valuta u Crnoj Gori (na evro je, bez protivljenja drugih zemalja EU) prešla 2002. godine. Pitanje je, međutim, šta će biti kada Crna Gora bude ulazila u EU. Nije isključeno da se traži da odustane od evra, jer članstvo u EU ne podrazumeva automatski i pripadnost evrozoni. Praksa, takođe, govori da Evropska centralna banka ne dozvoljava državama koje najpre nisu postale članice EU, a potom prošle višegodišnju proceduru prilagođavanja kroz evropski mehanizam deviznog kursa, da uvedu evro. Argument više protiv evroizacije jesu i procene analitičara NBS, koji smatraju da uvođenje evra „nije ni poželjno za srpsku privredu u procesu intenzivne tranzicije, budući da je karakter šokova, koji pogađaju srpsku privredu različit od onih koji pogađaju privredu evrozone“. I najzad, eventualno jednostrano uvođenje evra otežalo bi put Srbije ka EU.
Autor je naučni savetnik, redovni član NDES
Pet kriterijuma za ulazak u evrozonu
Čak i da želi da uvede evro Srbija, po svemu sudeći, ne bi dobila zeleno svetlo Evropske centralne banke i EU, koje zahtevaju poštovanje tzv. Mastrihtskih uslova. Reč je o pet strogih kriterijuma za ulazak u evrozonu:
* Stopa inflacije ne sme da bude viša od 1,5 odsto od proseka u tri države članice EU sa najnižim cenama na malo.
* Dugoročna nominalna kamatna stopa na državne hartije od vrednosti ne bi trebalo bude viša od dva odsto od prosečne kamate u tri najpovoljnije članice EU.
* Budžetski deficit ne sme da premaši tri odsto BDP-a.
* Javni dug ne bi smeoda bude iznad 60 odsto BDP-a.
* Od države se očekuje da prihvati članstvo u mehanizmu deviznih kurseva, i to najmanje dve godine pre ulaska u EU.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
