Cvrčak i mrav gase mrak

Povod za intervju je njegov boravak u Kostolcu, kako kaže, zbog nekoliko razmenjenih pogleda, Zbog jedne divne, crne (plave) žene, stariji se sećaju hita Kiće Slabinca, pogleda razmenjenih u Požarevcu pre nekoliko godina. Kostolčani, njegovi novi sugrađani, kako kaže, bili su oduševljeni njegovim nastupom u pozorišnoj sali povodom Dana zaljubljenih, a pod naslovom Ljubav za sva vremena u organizaciji kostolačke gradske Biblioteke. Na dečijim TV kanalima poodavno se vrti njegova kompozicija Tata ugasi mrak…

– U rok grupi Cvrčak i mravi svirali ste bubnjeve, pre i posle bubnjeva ritam gitaru i pevali. To su počeci rokenrola u staroj Jugi, a pogotovo u Novom Sadu koliko se sećam

-Kad sada, iz ove vremenske distance razmišljam i pričam o početku moje muzičke karijere, poprilično mi sve to deluje nekako nestvarno. Ti počeci vezani su za sredinu šezdesetih godina prošlog veka, za ‘65 kada sam naučio da sviram gitaru i ‘67 kada sam sa svojim prvim bendom Cvrčak i mravi stao pred publiku i počeo da nastupam na igrankama po Vojvodini, kasnije i diljem ex Jugoslavije. Kažem nestvarno, jer toliko vremena je prošlo, a ja sam u duši jednim delom ostao taj roker koji je u ono vreme žario i palio rokerskim binama i salama po Jugi, naravno, najviše po Vojvodini. To su bile te godine kada se na našim bivšim prostorima stvarao rokenrol. Igrom slučaja, ja se kroz ove moje sadašnje muzičke aktivnosti osvrćem povremeno i na tu istoriju, istorijat jugoslovenskog roka od Silueta, Crvenih koralja, Grupe 220, Elipsi…a kada sam se malo upustio u to ispitivanje, onda sam shvatio da Cvrčkovi, odnosno ja kao njihov član, i osnivač najposle, da sam zapravo bio u tom prvom rokerskom naletu, i da imam sreće što sam i dan danas aktivan. Nažalost, mnogi od tih prvih rokera više nisu među nama, poput Zorana Miščevića, frontmena Silueta koji je bio pravo čudo kada se pojavio u to vreme kao pevač, kao neko ko je vrlo uspešno imitirao Mik Džegera.

Počeci YU rok scene

– Gotovo sve jugoslovenske, tadašnje pop i rok grupe uglavnom su na repertoaru imale hitove stranih bendova- The Beatles, Rolling Stones, Animals…

– Nije bio problem odsvirati neku stvar od Bitlsa, pogotovo Stonsa, trebalo je znati pevati kao Džeger, ili Kingse, Kridense…sve je to relativno lako bilo. Teško je recimo bilo svirati stvari od Džetro Tal, to niko nije radio, takođe Dorsa, Cepelina, a Pink flojd ni pod razno. Veći problem u tim šezdesetim bio je pronaći snimke, kako čuti, skinuti. Mi smo 65, 66, 67 godine slušali Radio Luxemburg u ponoć, čujemo novu pesmu, pa šta zpamtimo, upamtimo, pa sutradan opet. Kakav gramofon, magnetofon, ništa. Što čuješ to i zapamtiš. Pogotovo je bio problem zapamtiti reči pesme jer u to vreme malo ko je znao engleski. Mi smo dosta hrabro pevali na nekom čudnom engleskom jeziku i svi se lepo zabavljali. Bile su to sjajne godine, kraj šezdesetih, početak sedamdesetih godina. Već osamdesetih posustaje taj prvi talas, bendovi se raspadaju, odlaze ljudi, nestaju, umiru, i rokenrol više nije ono što je bio. Bez obzira na sve, mi smo u nekim svetskim rok okvirima imali neko svoje mesto.

Prva autorska pesma

Cvrčak i mravi su 1968. Godine u studiju M Radio Novog Sada snimili svoju prvu pesmu, kao prvu autorsku pesmu jednog vojvođanskog rock benda.

– Mi smo neku svoju istoriju pravili, ali jednom prilikom su posle našeg koncerta, kada smo 2002. godine obeležili trideset petogodišnjicu od osnivanja, ljudi iz Radio Novog sada na press konferenciji rekli da su Cvrčkovi obeležili istoriju vojvođanskog i jugoslovenskog roka, naravno, u nekoj svojoj meri, ali su bili i deo istorije Radio Novog Sada, jer je to bend koji je u njihovom studiju prvi snimio svoju autorsku pesmu. Prema zvaničnoj evidenciji, recimo Drago Mlinarec i grupa 220 sa svojim Osmjehom 1966. godine snimili su prvu autorsku pesmu jednog rok benda u staroj Jugoslaviji, a ja sam se samo dve godine kasnije pojavio kao rokerski autor. Godinama mi to ništa nije značilo, međutim, posle toliko vremena sada i meni to nešto znači, i to sa zadovoljstvom spominjem.

– Taj rokerski period držao vas je nekih petnaestak godina, početkom osamdesetih Cvrčkovi su još ponegde svirali na nekim festivalima

– Ja sam tada odlučio da malo uđem u pop vode, da malo omekšam zvuk, da kompozicije koje nisam mogao sa Cvrčkovima da izvodim, uradim sa drugim bendovima. Bile su tu prvo Sunčeve pege, tri lepe, bajne devojke, a kroz taj bend prodrfilovalo je mnogo lepih devojaka. To je trajalo nekih desetak godina, nastupali smo na festivalima kao što su Opatija, Splitski te Zagrebački festival i mnogi drugi koji su postojali u tadašnjoj Jugi. Bili smo tada u nekakvom pop fazonu i učestvovali na takmičenjima za izbor pesme za Evroviziju gde smo se stalno sudarali sa sličnim bendovima kao što su Magazin, Fosili, Sedmice, Aske… To je period koji jako volim, u kome sam izdao nekoliko singlova i longplejku sa mojim i pesmama nekih drugih autora.

– Kada su početkom devedesetih počeli ratovi, većini nije bilo do sviranja, pa ni vama?

– Napravio sam pauzu od godinu dana, ništa nisam radio, a onda mi se desi neverovatan slučaj 2. avgusta 1993. godine u Novom Bečeju, susret sa pesnikom Duškom Trifunovićem. Bio je to Festival ljubavne poezije za koji sam dobio poziv da otpevam dve tematske pesme, a učestvovao je i Trifunović, koji je govorio svoju poeziju. Tu se upoznamo, i direktorka Biblioteke Verica Mesaroš predloži Dušku da u septembru dođe i održi književno veče, ali mu istovremeno predloži das sa njim dođem i ja. On se složio i tako mi 9. septembra u novobečejskoj biblioteci napravimo prvo književnoi veče. Od onda pa do poslednjeg dana njegovog života nas dvojica se nismo rastajali, postojala je neka prijateljska veza koja je godinama jačala, prihvatio me kao svoh najboljeg prijatelja, naravno, bio je tu i Pero Zubac. Meni je on puno značio jer to bio jedan čudesan period u mom muzičko – poetskom životu, jer sam uz njega otkrio poeziju. To je bio i jedan sasvim drugačiji kreativni period, faktički treći period u nekom mom stvaralaštvu, autorskom i izvođačkom radu.

– Kada je 28. januara 2006. godine umro Duško Trifunović, ostala je jedna velika praznina, trebalo vam je nekoliko meseci da se priberete?

– Da, a potom sam odlučio da sprovedem u delo jednu ideju, misao, a to je da sam počnem ljudima da pričam o Dušku Trifunoviću, svoju priču koju sam nazvao Tajna veza- sećanje na Duška Trifunovića. Do današnjeg dana ta priča traje, sa tom pričom obišao sam celu Srbiju, u nekim mestima bio po nekoliko puta. Uz taj resital koji radim već četvrtu godinu planiram moju priču o početcima YU rokenrola, potom ljubavni recital, puno radim za decu, a za to je direktno zaslužan Duško Trifunović koji me je upoznao sa svim našim pesničkim veličinama kao što su Ršum, Lukić, Dobrica, Pero Zubac, Mika Antić koga sam znao iz ranijeg perioda pošto smo Novosađani, a upoznao sam i pesnike mlađe generacije koji nešto znače u našoj poeziji za decu. Rezultat toga je jedan CD sa 12 pesama za decu, od kojih je jedan tekst moj. To je moj doprinos deci koju obilazim po školama širom Srbije, I mogu vam reći da su deca najbolja publika. Taj kontakt sa decom budi nadu u čoveku da I pored svega postoje nada i spas, jerk ad vidis dete koje cisto I nevino, vedro I nasmejano, onda pomislis kako ne mozemo propasti, jer ako su nam deca takva, nesto ce se desiti I izvući nas iz beznađa. Ova muzika posvećena deci život mi znači, održava mi duh, održava kolko tolko starost, jer mi smo već sa šezdeset godina starija generacija srednjeg doba…

Sin nadpevao oca

Bio sam na rubu da završim karijeru nakon smrti Duška Trifunovića i CD koji sam izdao sa njegovim pesmama i mojom muzikom, ali iskrslo je nešto novo, i opet novo, tako da nameravam da nastavim. Počeo sam da radim sa sinom Nemanjom. Imam već nekoliko pesama za njega i njegovu solističku karijeru, sjajan je pevač i treba mu pomoći. Dobio sam stroge instrukcije da ga ne spominjem uopšte, ali kako da ne spomenem krv svoju i čedo svoje, dečka koji ima 24 godine I koji je perfektan pevač, perfektan plesač u standardnim i latinoaeričkim plesovima. Kada je raspisana audicija u Beogradu, Nišu i Novom Sadu za novu Kosu, on se prijavio i prošao, a 5. Februara na izvođenju u Beogradu ja sam bio raspamećen bukvalno jer je moj sin u ansamblu koji izvodi potpuno novu Kosu sa starim pesmama, sa sličnom tematikom. Nije sada Vijetnam, Irak je u pitanju, protesti protiv svetskog globalizma, protiv svega što nas danas muči, ista tema, bunt, bunt, i samo bunt. Predstava je veoma dobra, ostavila me je bez teksta, dvadesetak minuta nakon završetka nisam mogao reč da progovorim. Ima dakle u njemu i mene, jer mi smo satima i danima zajedno pevali, od njegove sedme godine i puno zajedničkih koncerata smo imali. Mislim da je to klasična priča, zadovoljstvo svakog muzičara kada doživi da mu je sin bolji. A bolji je, bez obzira što nema moje iskustvo…

Ima neka tajna veza…

– Da, ima neka tajna veza, neverovatno, i opet je Duško trifunović „ kriv“. Jednom prilikom kad smo bili u Požarevcu 2003. Godine, 2005. Drugi put, ukrstili su se neki pogledi, i to traje već dosta dugo, tako da sam ja trenutno više u Kostolcu nego u Novom Sadu. Dobro se ovde osećam iako je Kostolac dvadeset puta manji grad od Novog Sada. Ljudi su gostoljubivi i dobronamerni, mnoge sam upoznao tako da se u ovoj sredini odlično osećam. Prihvatili su me kao svog. To čoveku puno znači, bez obzira što moji planovi nisu dugoročno vezani za ovaj grad…