Guliver okuplja Liliputance

U bajci nije nešto mnogo opisano koliko je Guliver bio načitan, pa čak ni da li je bio pismen, a nije ni trebalo. Dovoljna mu je bila ogromna snaga za strahovladu. Zalud je pamćenje i onim starijima koji su bajke slušali, kad se susretnu sa obrazovanim i načitanim Guliverom koji u rukavima drži Vebera i Makijavelija, Kanta i LaPlasa. Ako neko pomisli da Guliver nije do detalja upoznat sa Frojdom, ili Titom, gorko se vara. Nisu mu još zatrebali, a i moglo bi se ukrivo razumeti. Trgnuće on to kad-tad, al’ mu sad nije velika nužda. Gledao je taj i kaubojce u kojima pobeđuje onaj ko prvi trgne, ili kako je režiser već smislio. Ima on svoje liliputance koji tegle za njega galije i danju i noću, u sumrak i u svitanje, u zemlji i svetu… Sigurnosti radi, možda obesti, ili po savetu anonimnog mislioca koji je prvi rekao „zlu ne trebalo“, od viška liliputanaca glava ne boli, dobro dođe i još po neki, tek da ima zamenu za one posrnule kojima će otkriti bivše ili taze prevare, dok dlanom o dlan, preuzme još po nekog od onih iz čekaonice. Naravno, ne sve. dovoljno je krcata čekaonica da može da bira i preko reda, ili na protekciju, ali da se zna da će svi doći na red. Neko sada, neko sutra, a neko i u apsu, što da ne? I to je za žive ljude, a i za utisak.

U čekaonici nervoza, gunđanje i svađa. Što bre ovaj potomak penzionera uđe preko reda i to u prvi red. Jeste krajnje sedište do zida, ali prvi red je prvi red. Jel ima karta više, makar i kod tapkaroša, pa nek košta kolko košta. Neki bi i gaće skinuli. Možda može u naturi? Ali načitani Guliver, kao onaj veliki vođa iz „Nedođije“ ćuti i razmišlja. Ni glasa da pusti. Ni da trepne, jer bi to neko mogao da shvati kao mig, a na mig se reaguje odmah, pa u život ili smrt, kako reče Knjaz Miloš.

E, tu kod Miloša počinje zaplet. Miloš je bio nepismen, pa ga nije moguće citirati. Ne uklapa se u koncepciju. Jeste on bio između dva velika carstva, ali avaj, grešna mu duša, okupio oko sebe sve najumnije i najobrazovanije toga vremena, umeo da sasluša i posluša, napravio stvarne reforme, doneo najsavremeniji ustav, uredio školstvo, sudove, načelsva i popečateljstva. Dakle, dobar je za izbegavanje, dok ima liliputanaca koji tegle za šačicu milostinje ili bar za neku sitnu pohvalu Gulivera svemoćnog. Kako Guliver da moli za milost i za tamo neke hatišerife, kojima se vlast i svemoć okupatora ograničava i smanjuje, kad oholost nalaže da on, svemogući Pantokrator, donosi hatišerife po kojima se stranci proglašavaju za božanstva. Mitologija bato. Opisaće to neki Hereodot da ostane za pokolenja, a ne kao Sloba ono lupetanje „Srbija se saginjati neće“. Zato je i puk’o. Ko mu kriv? Što nije čitao Vebera?

Ostaje samo jedan problem koji nije opisan u delima velikih mislioca, koji nije rešio ni Gordi mačem, a ostao je u starom zavetu. „Svako može kako hoće, al’ ne može dokle hoće“.