RATNI OŽILJCI

Te ratne 1991. našao sam se sa hiljadama sunarodnika na teritoriji Zapadnog Srema (Slavonija), kao pripadnik teritorijalne odbrane Požarevca, (mobilisani) učesnik rata. Imao sam sreću da se iz rata vratim živ i bez fizičkih oštećenja, a o traumatičnim posledicama znaju moji najbliži. Neki moji saborci nisu.

Tih dana, tih godina, priviđalo mi se da svako mora da se odazove na vojni poziv, da je to časna dužnost, da država i društvo cene svoje branitelje, da tamo na ratištu „nemamo da brinemo za svoje živote“ što izreče major Gavrilović u jednoj ranijoj prilici, a za sve drugo ima ko da brine… Priviđalo mi se da će naše porodice biti pristojno zbrinute, da će naši ranjeni saborci biti najbolje lečeni i u svakom smislu uvaženi. Priviđalo mi se još mnogo toga.

Posle nekoliko godina, sredinom januara 1995. godine, pošto sam se suočio sa činjenicom da nas učesnike rata 1991. niko ne uzima za ozbiljno, ne retko ljudi kao da se pitaju „šta ti je trebalo da ideš?“, odlučim se da okupim saborce. Tada sam, kao osnivač i urednik lista „Građanin“, okupio bivše borce do čijih sam adresa došao, sastali smo se u Domu JNA, odazvao se i ondašnji predsednik Saveza boraca. Čitam taj broj „Građanina“, naslove „Dirljivi susret prepoznavanja“, „Smrt došla po nevine“, „Rane zaceljuju, život teče“, „Ožiljak na duši“… Dugo smo se zadržali evocirajući uspomene na strahote koje smo preživeli, a iz očiju mojih saboraca sevne po koji zračak zadovoljstva što ih se neko setio…

U to vreme Petar Simović čiji je sin Nenad ostao na braniku Jugoslavije u raskaljanoj ravnici Slavonije, pokrenuo je akciju podizanja spomen obeležja palim ratnicima iz našeg kraja. Dugo je trebalo da dobije podršku, ali bio je uporan, doživeo je da ga mnogi tapšu po ramenu ali ne pomažu. Uz pomoć nekolicine Požarevljana, je ostvario zamisao i eno tog spomenika kod Doma zdravlja. Trideset četiri malih sunaca za trideset četiri nepotrebno ugašenih mladih života. Sem spomenika, o tim ratnim danima i učešću naših sugrađana svedoči i ovdašnji književnik Slaviša Radovanović, kroz roman „ABV… Vukovar“.

Na ovaj tekst me je potstaklo i slučajno upoznavanje sa sudbinom još jednog od tadašnjih saboraca. Naime, on je bio u kontigentu čijim pripadnicima su zakinute ratne dnevnice. Kad mu stgne neka obaveza od strane vlasti, on je odbija govoreći da će je izmiriti kad država njemu izmiri dnevnice. Treba pojasniti da su dnevnice služile da se dokupi hrana (kazan nije uvek mogao da priđe do svake jedinice), da se kupe cigarete, žileti i drugo, naravno po cenema crne berze. Toliko godina posle rata država nije smogla snage čak ni to da izmiri. A lokalne vlasti se prave da ih se to malo dotiče. Ne priviđam da nas država tetoše kao bivša bratska republika svoje branitelja, ali, opor ukus nepravde ostavlja ožiljke.