Samo magarac ne menja mišljenje

Sasvim razumljivo da se odmah dosetio lucidni novinar, kasnije nesretno preminuli Mile Veljković, da prikači tadašnjem predsedniku nadimak Mata magare. Euforiju naglog ostvarenja davno priželjkivane demokratije je ubrzo kod mnogih zamenilo zaprepašćenje jer je demokratija stalno izmicala, iako je na izgled bila na dohvat ruke. Kasnije su prolazile faze razočarenja, pa zabrinutosti i na kraju malodušnosti, pred činjenicom da se do nedavno toliko bliska demokratija sve brže udaljava i postepeno nestaje negde tamo iza krivine. Upravo su se tako nekada osećali prvi oduševljeni vlasnici malog fiće kada na semaforu pristignu mercedes, a odmah zatim omražena limuzina iskoristi zeleno svetlo i brzo zamakne u daljinu.

Teško da neko može da objasni kako tako pametan narod, koji odavno ima izreku „daj čoveku vlast da vidiš kakav je“, nikako da ukapira da mora dobro da proveri kakav je ko pre nego što mu da vlast, jer kad vidi kakav je obično bude već kasno. Takvu poruku nam je i Kusturica poslao u „Andergraundu“ kada je pustio majmuna da uđe u tenk. Pohlepa je daleko moćnije oružje od skromnosti, a foliranje i prevara višestruko ubojitiji od poštenja i iskrenosti. I za to naš narod ima izreku „ne može šut sa rogatim“. Eto, naš narod je sve znao, ali nekako u domenu teorije nasleđene od nekih davnih mudraca, samo nikako da to primeni u praksi onda kada je za to vreme.

Pođu kod nas ljudi za nekim vođom, zadivljeni njegovom pametnom besedom kada kritikuje vlast, zaboravljajući da je kod nas lako vlast kritikovati, kad su već sto godina pogrešni na vlasti bili. Zaborave i onu pametnu da čovek ne mora da bude kokoška da bi video da je jaje pokvareno, pa kad taj dobije vlast i pokaže svoje pravo lice, teško je sebi priznati grešku. Tako su mnogi nastavili da slede Slobu, Koštunicu, Vuka, Šešelja, Živkovića, Tadića, Dinkića, Čedu… Nije lako promeniti mišljenje, ali možda vam pomogne da se setite da „samo magarac ne menja mišljenje“.