Sara Pejlin kod Nobela

Nestrpljivo iščekivanje obično bude počašćeno razočaranjem: priznanje, pare i publicitet odnosi dosadnjikavi momak u ćošku ili devojka u demode haljini. Ovakve metafore ne koristimo da bismo nagrdili laureate, naprotiv: one služe da većini njih udahnu život.

Da, život; jer čitaocu spremnom da caru kaže da je go većina skorijih literarnih laureata čini se ako ne mrtvim, ono katatoničnim. Bez želje da koristi letalne termine, londonski „Obzerver“ od nedelje postavlja blago i obzirno pitanje – da li je Nobelova nagrada izgubila svoj sjaj? Nekoliko sagovornika složilo se da razočaranje ovogodišnjom odlukom Komiteta proizlazi iz činjenice da se na anglofonom području malo čita prevedena književnost. Za Barbaru Ganel, urednicu časopisa „Nju Stejtsmen“ svetao trenutak Nobela bili su Doris Lesing, Derek Volkot i Harold Pinter, dočim Švedskoj akademiji nije oprostila

„sado-mazohističku pornografkinju“ Elfride Jelinek.

Obrazloženja Nobelovog komiteta za književnu nagradu svaki su put bezobzirno prenatrpana opštim mestima; i inače suv i konvencionalan, jezik saopštenja od devetog oktobra predstavljao je i atak na logiku. Nagrađenik je „pisac novih ishodišta, poetske avanture i čulne ekstaze, istraživačhumanosti koja se krije iznad i izvan vladajuće civilizacije“ dočim je još i „ekološki angažovan“?!? Drugim rečima: kakva korist od prevoda kad nešto ne znači baš ništa. Možda je baš zato desetog oktobra u elektronskom etru osvanulo mnogo naslova u kojima se pominje „gospodin Nobel Nepoznati“.

U tekstu za „Blumberg Njuz“ na bloomberg.com Mark Bičkonvencionalnu prazninu jezika saopštenja zaodeva u urnebesnu ironiju: „Le Klezio je još jedan u nizu vrednih dobitnika, što je samo drugačiji način da se kaže – dosadnih. Velike su nade da će Le Klezio učiniti jedno veliko čudo: udahnuti život francuskoj kulturi“.

Nepoznati laureat rođen iz francusko-britanskog braka s francuskim i mauritanskim državljanstvom nosi nadimak „nomadski romansijer“; francuski mediji nazivaju ga plavookim elegantnim kaubojem i dvojnikom Stiva Mekvina, a svojom pravom domovinom dotični smatra Mauricijus; živeo je u Nigeriji i na Tajlandu, oženjen je Marokankom, nastanjen u Albukerkiju. Koji je Le Klezio kulturni šejk dokazuje i spisak njegovih literarnih uticaja: Zola, Lotreamon, Robert Luis Stivenson i Džojs?! I eto, upravo se on tretira kao reanimobil upućen u pravcu jedva žive francuske kulture, kulture koja više nema svog Prusta, Monea ni Trifoa. Njegov identitet kao da su kompjuterski dizajnirali postkolonijalni teoretičari poput Saida i Homi Babe, te svakako nije izašao ispod šinjela Sartru, Kamiju ni Židu. Bar pola ovdašnjeg establišmenta naježilo bi se od same pomisli da bi srpsku kulturu mogao spasavati sin Hrvata i Albanke iz Preševa, oženjen Mađaricom. No etnička čistota srpske umetnosti, i nepostojanje marginalnih etničkih i socijalnih grupa u njoj, jedno je od pitanja koje će teško biti postavljano u dogledno vreme, sve dok nevidljiv znači isto što i zanemarljiv.

Dodeljivanje nagrade Le Kleziou dolazi na talasu besa prema sekretaru Švedske akademiju Horasu Engdalu koji je samo desetak dana pre objave odluke oholo diskvalifikovao američke favorite tvrdnjom da je američka književnost postala izolovana i „parohijalna“. Zasmetala mu je njena usredsređenost na masovnu kulturu, pa su upućeni u takvoj izjavi mogli da prepoznaju Dona Delila, Filipa Rota, bogami i Apdajka: no ako se njihov poetički foto-robot slaže sa ovakvim opisom, onda je verovatno i Tomas Pinčon hipik naduvan teorijom zavere?! Engdal zamera Amerikancima što malo prevode sa drugih jezika, što ne učestvuju u „velikom književnom dijalogu“. Ovakva izjava govori možda o parohijalnoj prirodi same Nobelove nagrade za književnost više nego o američkim defektima: u SAD je postojao kulturni diversitet mnogo pre nego što ga je gordo monolitna Evropa priznala kao činjenicu. Zato su američki mediji u pravu kad Engdalove reči o Evropi kao centru književnog sveta nazivaju kulturnim slepilom. Ima i onih koji ga jetko podsećaju da „sjajne stvari“ stižu iz Afrike, Indije i Kine – ne samo iz književne matrone Evrope. Čak i u ljutom nadmetanju u korektnosti, svi su pomalo zaboravili Japan: dodeljivanje nagrade piscu koji se, preveden na četrdeset jezika, čita na tri kontinenta i tiraže još od osamdesetih iskazuje u milionima – Harukiju Murakamiju – kao da bi svima bilo neugodno. Da li zato što je previše amerikanofil za japanskog autora, da li stoga što je od slave u domovini pobegao u Grčku ili zato što voli mačke, džez i džoging a ništa od toga nije politički angažman – tek, Murakami ni po kleziofilima ni po kleziofobima ne zavređuje Nobela.

„Sve dok Filip Rot ne dobije Nobelovu nagradu, nema razloga da se Amerikanci osvrću na švedske uvrede“, izjavio je kritičar Adam Kirš. Možda u toj izjavi ima neskrivene kulturne hegemonije i arogancije, ali sa Le Klezioom kao laureatom, cela stvar oko dodele postaje politička afera političke nekorektnosti. Po nekim analitičarima, dodeljivanje nagrade anonimnom piscu može se nazvati „efekat Sare Pejlin“: kandidat iz Nigdinaca ne otvara nove mogućnosti za stare procedure, nego samu proceduru demaskira kao faličnu. Od Aljaske do Albukerkija ne ide baš transverzala slave; koliko god to bila šteta, veća bi šteta bilo silom ucrtavati ono što (još) ne postoji.