Formalno neformalna

                       P { margin-bottom: 0.21cm; }

Nikola Radić Lucati, Umetnički kolektiv U10, Mariela Cvetić i Irena Ristić izložili su svoje radove u prostoru 'stana' u Bulevaru despota Stefana, koji ranije nije postojao na mapi kulture Beograda, niti će postojati nakon našeg programa. Na ovom programu, koji je deo mnogo većeg projekta ACTOPOLIS, radim kao kustos na poziv Gete instituta od kraja 2014. godine. Osim Beograda ACTOPOLIS obuhvata još Ankaru/Mardin, Atinu, Bukurešt, Sarajevo, Zagreb i Oberhauzen u Nemačkoj. Svaki grad reaguje na temu 'urbano i umetnost – umetnost akcije'.

Beogradska 'akcija' je iz moje perspektive ispod površine, ona je samoorganizovana, ona traje više od dvadeset godina, ima unutrašnju oprugu koja strpljivo i uporno gradi svoja mišljenja stalno ih propitujući; ona je 'na sopstveni pogon', ona ima svoj mali dinamo koji osvetljava put samo ukoliko sami okrećemo pedale u ovom neobičnom mračnom vremenu u kome živimo.

„Devedesete su se konačno završile“ – kaže neko pre par dana. Zaista, sve podseća na devedesete, koje su trajale deset a završile se pre petnaest godina. Ipak, nešto neopipljivo se promenilo, nešto je zakoračilo ujedno i unapred i unazad, i ulevo i udesno.

Juče mi je neko spomenuo sa malim grčom na licu – izašli su rezultati konkursa Ministarstva kulture i informisanja za vizuelne umetnosti. Pogledala sam ih jutros, sa istim izrazom. Sredstva deluju strateški raspoređena – velikim igračima, lajavima, kao i državnim institucijama. Male produkcije nisu podržane. Prisećam se pokreta Dade koji je bio toliko mali u Kabareu Volter da nisu imali za iznajmljivanje prostora i ugasili su se posle svega par meseci. Mali (među ostalom i antiratni) pokret koji je sve promenio kada je bio prepoznat posle više od dvadeset godina… „Sve podudarnosti sa sadašnjim trenutkom su slučajne“. Ili nisu?

Na umetničkoj sceni je komešanje povodom rezultata konkursa i Grada Beograda i Ministarstva kulture, pišu se protestna pisma, ali rezultati deluju obeshrabrujuće. Sve mislim – uništavanje je uvek isto – na prepad uletiš, ukradeš, ostaviš pustoš za sobom. Stvaranje, naprotiv, uvek je jedinstveno, ali tako retko, tako krhko.

Stižem tačno u podne na Akademski plato. Ispred Filozofskog fakulteta je sto sa razglobivim stolicama, postavljenim zvučnicima, mikrofonima. Vahida Ramukić i Noa Treister, u okviru FORMALNO NEFORMALNE, pozvale su „brojne glasove koji pokušavaju da izgrade zajedničke prakse produkcije znanja…“ One se bave pitanjem čije je znanje kada se ono odgaji u javnosti, ali i u obrazovnim institucijama: „… kad i kako se on pretvara u finansijski i simbolički kapital i političku moć koji deluju na tržište?“ Prolaznici su prolazili otvorenim trgom, zastajkivali i osluškivali razgovore, studenti razgovarali među sobom, koncentrisana publika sedela je satima na stepenicama i pažljivo slušala.

Petak, 20. maj

Kada sam zvala Marijanu Cvetković da učestvuje u FORMALNO NEFORMALNOJ, predložila sam joj da obradi praksu Druge scene. Veliki zadatak u trenutku kada je Druga scena nestala sa radara beogradske kulturne politike, nestala je čak i kao referenca. Ipak, ona je samo simptom neistorizacije nedavne istorije umetnosti – od početka dvehiljaditih ne postoji nijedna knjiga, nijedno istraživanje umetničke produkcije u Beogradu i Srbiji. Sve što se dešavalo, a dešavalo se izuzetno mnogo relevantnih dešavanja, prepušteno je zaboravu.

Povodom teksta koji je napisala i odštampala, Marijana Cvetković danas zajedno sa Markom Miletićem i Jelenom Vesić u ACTOPOLIS 'stanu' razgovarala je o kontekstu iz kog je Druga scena nastala sredinom dvehiljaditih, o (kulturnim) politikama koje je vodila, i diktatu njenih članica za ideološkim profilisanjem, te odlasku ključnih članica van Srbije kao gašenju te inicijative. Diskusija je napeta, postavljaju se nezgodna pitanja, pokušava se da se zajednički rekonstruišu odnosi i obuhvati neosporni značaj Druge scene.

Subota, 21. maj

Propuštam Dobre navike koje vodi Remont, i promociju dvogodišnjeg kataloga U10. Obećavam sebi da ću obići sve te izložbe pre nego što se zatvore.

Aleksandar Nikolić je u okviru FORMALNO NEFORMALNE završio mapu BGD ART (www.bgdart.net) na kojoj je sam radio više od godinu dana – mesečnu mapu programa beogradskih prostora vizuelnih umetnosti sa preko pedeset izlagačkih prostora, a to je samo izbor. Kada je radio probnu verziju za oktobar prošle godine, bilo je preko 130 dešavanja samo za taj mesec. Mapa je besplatna. Programi su besplatni. Ipak, u javnosti najveći deo ovih programa je nevidljiv iza dimne zavese medijskih spektakala jeftinih za produkciju, a skupih za naplatu.

Nedelja, 22. maj

Spremam prilog o prošlonedeljnim dešavanjima FORMALNO NEFORMALNE za Supervizuelnu (www.supervizuelna.com). Vesna Milosavljević radi video-dokumentarac o projektu, a Sandra Stojanović piše blog koji se objavljuje na stranici ACTOPOLISA (www.actopolis.net). Obe će se naraditi propisno. Valjda će to neko da primeti.

Sve je to deo procesa prevođenja i razumevanja beogradske samoorganizovane kulturne prakse u institucionalni format kakav predstavlja Gete institut. Nije bilo lako izboriti se da ovakav institucionalni format odobri proučavanje beogradske samoorganizovane kulturne produkcije, niti da se protagonisti samoorganizovane produkcije koncentrišu na refleksiju sopstvenih uslova rada i to predstave u institucionalnom okviru, ali FORMALNO NEFORMALNA je baš ta potraga za nečim drugačijim od banalizovane medijske realnosti, za nečim što je neophodno svima na duge staze, što sada jedva opstaje.

Upravo zbog ove komplikovane potrage za smislom u krajnje neizvesnim vremenima ništa se ne podrazumeva. Ako program funkcioniše, onda to svakako nije slučajno niti su se umetnici tu našli neplanirano, jer sam radila na njemu godinu i po dana i sarađivala sa institucijom kao što je Gete institut koji mi je pružio (simbolički) prostor za rad, ali u nekoj meri i suočavanje sa nerazumevanjem da kulturna produkcija nije i ne sme da bude svedena na dihotomiju, crno-belo, za i protiv. Iz ovog dijaloga proistekla je i moja odluka za prostor 'stana' – prostor oslobođen referenci koje nose institucije. Svi učesnici koji su u projektu na moj poziv imali su zadatak da iskažu svoj odnos prema kulturnoj produkciji u Beogradu/Srbiji na sebi svojstven način. Ne znam šta bi bila bolja osnova od svega ovog za promišljanje, sagledavanje i pokušaj sazrevanja svesti o kvalitetima naše savremene kulturne produkcije kao dinamičkog polja koji sačinjava grad – nasuprot kulturi koja je u funkciji grada kao kapitala (prestonice kulture)?

Ponedeljak, 23. maj

I dalje sam u mašini internet-telefon do uveče. A uveče – Irena Ristić predstavlja zvučni rad koji je radila na osnovu razgovora sa deset ljudi koji su aktivni u polju kulture, o mogućnosti samoorganizovanja na kulturnoj sceni i šta bi to uopšte moglo da podrazumeva. U pauzi Irena predstavlja analizu rezultata istraživanja. Ispostavlja se da su ključne tačke njenih sagovornika ideologija i novac. U praksi, da bi kulturna produkcija opstala neminovno je izložena izboru između produkcione (finansijske) podrške od strane naše države, zvaničnih fondova drugih zemalja i privatnog novca, bilo samih umetnika ili mecena (uglavnom stranih). Večeras ostajemo bez odgovora na pitanje šta znači kada tvoj rad podržava bilo koji od ovih izvora – sve, pa i kultura, (p)ostaje izraz nečijeg interesa i izgleda retki umetnici nose idealizam da kultura može da gaji vrednosti koje traba čuvati za budućnost. Budućnost danas deluje kompromitovano, kao i prošlost.

Utorak, 24. maj

U 'stanu' uveče Udruženje KURS predstavlja novo izdanje Zidnih novina u saradnji sa Iskrom Krstić pod nazivom „Karneval usred ruševina“. Tu čitam kako kulturna produkcija, posebno kreativne industrije, potpomažu i služe privatizaciji na primeru Savamale. Usledila je koncentrisana tročasovna diskusija između Iskre Krstić, Selmana Trtovca i Danila Prnjata kao gostiju večeri, i publike. Razgovara se o džentrifikaciji i odgovornosti za kulturnu produkciju svih koji ne žele da učestvuju u industrijalizaciji kulture, i sve to kroz primere Miksera, KC Grada, Magacina, Urbanog inkubatora… Vraćamo se na jučerašnja pitanja iz drugog ugla: kakve su šanse za opstanak kulture bez državne podrške? Da li kultura mora da postane samo roba za prodaju?

Sreda, 25. maj

Danas je trebalo da bude diskusija o projektu Kamendinamike Nebojše Milikića i Tadeja Kurepe, ali smo je pomerili zbog najavljenog protesta. Situacija je zanimljivija nego što se čini na prvi pogled – „Čiji grad?“ jeste današnji protest povodom sistemskog nasilja koje država sprovodi nad ljudima koji su živeli u Savamali, i kontinuirano nad javnosti, stvarajući bizarnu situaciju. (Prolazi me jeza od vesti da je čuvar objekta koji se zatekao na radnom mestu te kobne noći u Savamali danas preminuo, kažu – od straha…) S druge strane, projekat Kamendinamike bavi se upravo suočavanjem sa klasnim diktatom na pitanju stanovanja u naselju Kamendin, punom tenzija između društveno i ekonomski slojevitog stanovništva koje mahom preživljava od socijalne pomoći. Neobična podudarnost, zar ne?

Sada vidim koliko sam ja, ali i učesnici u projektu, bili ambiciozni jer će FORMALNO NEFORMALNA do kraja nedelje uključiti još istraživanje Miroslava Karića i Marije Radoš, predavanje-performans Mariele Cvetić, goste iz drugih gradova ACTOPOLIS-a, aktiviranje arhiva LOW-FI VIDEO produkcije, žurku-performans Anice Vučetić…

Da li je samoorganizovanje način suprotstavljanja moći novca ili je ono upravo način da državni moćnici prebace odgovornost na one koji pune državnu kasu? Da li je samoorganizovana kulturna produkcija rešenje problema ili simptom samoiskorišćavanja? Šta misliš?

Autorka je vizuelna umetnica, kustoskinja beogradskog izdanja projekta ACTOPOLIS