Berberin kneza Miloša

                       PRE.cjk { font-family: „Droid Sans Fallback“,monospace; }PRE.ctl { font-family: „FreeSerif“,monospace; }P { margin-bottom: 0.21cm; }

– Sa' ću, sa' ću.

Dok se i liturgija svreši. Počeše se prečestnici prečešćivati. Već poslednji put pristupim proti:

– Zaboga, oče proto, nemojte me brez zakona ostaviti, zašto drugi put vremena polučiti ne mogu kao danas.

A on opet: – – Sa' ću!

Dok se sasvim liturgija otpusti. Ostadoh neprečešćen. Kad izađosmo iz crkve, reko:

– Oče proto, zašto tako urad od mene?

– E, veli, tako mi je volja. A ti drugi put dođi.

Reko mu:

– Ta ja sam ti kazao da vremena dobiti ne mogu kao ovo sad.

A on opet:

– Drago mi je, veli, ako oćeš, ako nećeš doći.

Na koje mu reknem:

– Oče proto, ta ja sam Gospodarevo, ako ćeš, najmanje pseto. Ako ne mene, to paki Gospodaru na hatar da poglediš.

– Ne znam ja za to ništa, rekne. A tebe, kako ti drago.

Sad ja začuđen nekim osobitim udivlenijem zašto je ovaj čovek na mene srdit, odem kući. I sutradan, u subotu, pošaljem moju suprugu i mater njenu u crkvu da se ispovede i prečeste. No sudeći da kako prota Milosav nije hoteo mene k zakonu privesti, to neće ni moju čeljad. Kroz što je na mene srdit, to ja ne znam. I napišem jednu cedulju ovako:

Oče proto, prosim pokornješe, ovo dvoje čeljadi

gledajte ispovedite i prečestite. Ako i ne učinite,

javiću Gospodaru. No gledajte, privedite delo k koncu.

Ostajem vaš pokorni N. N.

Pošljem žene u crkvu i dadem cedulju punici i reknem:

– Idite kod prote i molite se pređe, da ako ne uste vas ispovediti, a ti mu onda podaj tu cedulju.

Odu u crkvu. I kad natrag dođu, zapitam:

– Kako je?

– E, Nićivore, veli baba Vema, kao i tebe, ne ktede. A kad mu cedulju dado, a on odma zovnu:

– Odite ovamo:

– Pa nas ispovedi i prečestimo se.

No moja Hristina kaže:

– Ne moga cedulju od majke da iščupam, a ne bi je dala. Zašto možeš biti kriv.

– Ta kako ću biti kriv kad sam molio? Zaboga, ja ovde ništa protivno pisao nisam.

I tako odem u kafanu. Već se približi vreme i reknem da idem u konak da obrijem Amidžu da ne viče. Ja ne znam šta se tamo radi, da su se arhijereji, knjižnici i fariseji protivu mene, kao Ćifutu protivu Hrista, skupili.

Uđem upravo na dolnju divananu, kad puno naroda unutra. No najviše svjaščenika i kaluđera i viču:

– Hulitelj zakona i bezakonik!

Ja, ne znajući protivu koga viču, prodrem unutra.

Vidi me Miloš, koji među njima kao Pilat među farisejima stojeći. I njegova LJubica kod njega. Najedanput se na mene prodera:

– Da ti jebem oca tvoga u dupe! Šta si ti pisao proti!

Odgovorim mu ja:

– Ako ti je dao prota onu cedulju, te si je čitao, to si vidio šta sam pisao. Ja nikakvu protivnost pisao nisam. Okrom šta sam molio.

– Dobro, oca ti jebem tvoga, kad si molio, a što ga ti s mojim imenom strašiš! Zar sam ja tirjanin da tvoje popišane žene prota silom ispovedi mora!

Kažem ja njemu:

– Da kako mene hoteo nije, tako neće ni žene, i ja sam premoran bio ovim načinom postupati.

Onda Miloš:

– A znaš li ti da sam ja proti vlast dao da koga oće ispovediti, neka ispovedi, koga neće, sve s nji iz crkve, nogom u dupe?

Onda ja njemu reko:

– Pa što ti svetu ne kažeš napred da si u takovom s popovi dogovoru, pa bi se narod čuvati znao, nego sve neke spletene tajne činiš kako ćeš narod samo u krivici nahoditi da vešaš i mučiš.

Na to svi pisari i svjaštenici voobšte na mene povikaše:

– Ti si protivnik zakona!

I ja im odgovori:

– Sad možete suditi kako god hoćete.

Na to povika Miloš:

– Vodite ga u tamnicu! Ja ću tebe naučiti kako se piše!

I tako sa mnom u tamnicu. O nesreće bez istine, reknem u sebe.

Tu čuje moja žena da sam u zatvoru. Potrči gosođi LJubici da se za mene moli. No zapovest bude da je ne puste. I tako je natrag doma vrate.

Ja u tamnici ležeći do poslepodne, dokle je Miloš ručao i posle ručka spavao.

Posle spavanja, kad ustane, zapovedi apstandžiji tj. profuzu, da me izvede napolje.

Dođe apsandžija brka i rekne:

– Berberin Nićifor neka izlazi napolje.

Izađem.

Onda on reče:

– Ajde lezi ovde da ti udarim nekoliko štapa. Tako je rekao Gospodar. Pa idi kući.

Miloša vidim više moje glave na podrumu u bašti sedeći i čibuk puši.

Legnem dole na travu. I stade brka deljati i ja stado vikati:

– Zaboga i pomagaj, tako ti živi sinovi (po njegovom običaju), nemoj više! Oprosti!

Vladika Agatangel iz svog dvora gleda i jednako viče:

– Jadni Nićifore, šteta za čoveka.

Najposle od teška bola povika:

– Ta dosta, da ti jebem veru, tiranu! Dabogda da crkneš i ti i tvoja djeca! Zašto me toliko mučiš?

Na tome se završiše i trideset udaraca. I on povika:

– Dosta, more!

Ustanem. I tako me Praštrmac ufati za ruku:

– Ajde sad sa mnom odma u konak da me obriješ. Ti si opet oni berberin koji si i bio.

– Idi zbogom, reko. Kako ću te ovako ubijen brijati!

– Božja vera, moraš. Ako nećeš, opet ćemo te obaliti, pa još dvojinom toliko udariti.

Što ću, morao sam. Obrijem ga.

Sad on kaže:

– Idi i Lazu pisara da obriješ, zašto ako i njega ne obriješ, opet ćemo te lupati.

Odem gore i počnem Lazu brijati. Tu mi on reče:

– Ma zaboga, brat-Nićifore, s kakvom pameću mogli ste se usuditi tako pisati kad vi vidite kakva su današnja opstojateljstva.

Ja mu odgovori:

– Kada sam ovo proti pisao i da mi je sveti Petar rekao da ću kriv za to biti, ja mu ne bih verovao. No zato što oni preko svake đavolske sile ovako nasilje narodu čine, bez ikakva rasuždenija, to ja nisam kriv. No i vi, lepi pisari, podržaste svi stranu fariseov.

Na koje Laza pisar:

– E brate, a što sam ja pretrpio! Valjda si čuo? O dlaci mi je glava ostala.

Na to mu reko:

– Pa kad si opstojateljstvo znao, kako si mogao faliti? Ta mi smo ljudi. Možemo svagdar pre starijim faliti, no ne životom bez rasuždenija. A ja od danas više u crkvu njegovu ne odim, niti u Srbiji s popvi više posla, što se bude ispovedanja ticalo, imati. Oni mene naučiše i oni mene odvratiše…

I tako obrijem ga i odem kući.

Kad dođem, pita me žena i punica:

– Kako ti je bilo?

– Dobro! reko. Jeza lajala, guza patila.

One ti briznu obadve u plakati. Povika na njih. One ućutaše.

Posla po jednom komšijskom detetu, te mi uze pola oke spirit, rakiju i kamfora. Načinim spiritum camphoratum i legnem u postelju i jednako kvasim četvrtostruku krpu i podmećem na ubijeno mesto.

Sutradan osvane svjata nedelja. Mene jednako spiritna obloga radi. Posle podne dođe jedan (od) Miloševi momaka uprav u sobu:

– Ajde, veli, berberaša, zove te Gospodar.

Ja mu odgovorim:

– Kako ću, brate, poći kad iz kreveta ne mogu da se maknem. No pozdravi Gospodara, neka me dva-tri dana pretrpi dok mi malo ovaj bol i ubijene žile poprođu, pa ću sam doći.

Ode momak. Eto drugog:

– Gospodar je rekao, nije drugojačije, no moraš doći do njega. Veće, ako možeš, ponajlak, ajde da se ne ljuti.

– Lutio se, ne ljutio, ja se maknuti ne mogu. Pa ako će me vešati, a on neka pošlje šintere svoje pak neka me ovde, o mojoj kapiji, obese. Ja zaista ustati ne mogu.

– Pozdravio ti se Gospodar da, ako ikako možeš ustati, da dođeš pred njega. Zakteva te. Ako li ne možeš sad, ja, veće treći poslanik kako dolazim, tako dokle i ja idem i kažem da ne možeš, poslaće četvoricu momaka da te u čaršafu pred njega gore iznesu.

Šta ću, nevolje moje, sad da radim. Ako pošlje četvoricu, već znam kako ćedu me nositi. Žene se pak nanovo boje da me ne obesi ili ne muči, i skorbe i plaču. Zaključim u sebe: veće što mu drago, ići se mora. Uzmem samo ćurak na sebe. I žena povikne:

– Ta obuci se!

– Ta kako ću se obući kad na što idem neznam! Pa ako me obesi da kod šintera njegovi' sve aljine ostanu! Barem ovako ako i učini to, paki ostaćedu aljine kod tebe i možeš ih prodati, da se koji dan lebom zaraniš. A ovi ćurak, ako me povedu vešati, predaću ga Jakšiću, neka ti dade. Pak samo u gaće i košulji do kruške ću ići. I tako da im ništa ne ostane.

I tako uzmem jedan štap u ruke, pak polako odo.

Kad dođem gore na divananu, gdi je veće obično njegovo sedalište, stanem pred njega. On puši dugački turski čibuk sedeći na minderu. Do njega na noga stoji njegov Amidža. Unaokolo sve knezovi i pisari.

Tu sam ja sad kao u nekoj okružnosti s njima. Dole svi momci, oružani. Okružili od jednog ćoška do drugog avlije konak. I svi gore gledaju šta će sad od mene biti.

No Miloš i njegov Amidža veće su se dogovorili bili kako će sa mnom razgovor početi. Stojeći pred njima. Sad Paštrmac počne se po bradi gladiti i pipati, pak reče:

– More, brijaču, zar se ovako brije? Evo, Gospodaru, bog ti i duša, ka da me je od nedelju dana. E ovako, pasja vera, nigda brijao nije.

Miloš:

– Zašto, more, bolje ne briješ?

Ja ćutim.

Amidža:

– Ta govori, ne progovorio. Zašto bolje ne briješ?

Onda ja reko:

– Pa kako oćeš ti, kao jučer onako ubijen i oskrobljen da te obrijem. Ta još blagodari boga što te zaklao nisam.

BOX

Po mnogima, najbolje memoare u srpskoj književnosti napisao je Nićifor Ninković, izuzetna ličnost prve polovine 19. veka, čovek koji je jedno vreme (od 1822 do 1827 godine) bio i berberin kneza Miloša. NJegova obrazovanje bilo je znatno širi: služio se, pored srpskog, turskim, grčkim, nemačkim, rumunskim, slovačkim, mađarskim, ruskim i latinskim jezikom, poseodvao je znanja iz medicine… NJegovi spisi pod naslovom „Žizniopisanija moja“ sačuvani su u ostavštini Sime Milutinovića Sarajlije, a od 1947. godine su u Narodnoj biblioteci Srbije.

Ovih dana izdavačka kuća Lom iz Beograda objavila je knjigu pod naslovom „Berberin kneza Miloša – iz memoara Nićifora Ninkovića“. U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomak iz ove knjige koji oslikava svu surovost i sirovost vladavine Miloša Obrenovića.