Sa ljudima iz celog sveta

                        Na parkinzima sutra dan, hiljade onih stiropora podmetača, ostataka pljeskavice i hleba, skupljaju se ulični psi, pomirisu i ignorišu. P { margin-bottom: 0.25cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 120%; }P.western { font-family: „Calibri“,sans-serif; font-size: 11pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 11pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 11pt; }(Bože kako to poznato zvuči i kako mi je žao tog bednog sveta kad viče protiv svog dostojanstva i slobode.) Ljilja mi je poslala moju knjigu “Milenijum u Beogradu” na makedonskom. Stigla je da mi je pošalje iako se sprema za ozbiljan zdravstveni tretman. Zato se ošišala i kupila periku i uskoro je sa tom novom muškom frizurom otišla među ljude koji protestvuju. Otišla je u narod, u zviždanje, u strašnu energiju. E to je lična snaga! E to je snaga naroda!

Subota, 16. april

Proleće nikako da dođe. Prosija sunce ali iza njega vreba neka planinska hladnoća. Primiče se kraj semestra ali se ni tom kraju ne žuri. Svi su umorni. I studenti i profesori. Ipak, danas sam završio ovaj paragraf o Andrićevom odnosu prema putovanjima:

Mladi Andrić je želeo da doživi zvona nad venecijanskim ostrvima. I boga koji se zove Bosfor. Želeo je da i on, čovek iz Višegrada, šeta trgovima uglačanim planinom minulih cipela, odgoneta kaledioskopske slike u mermeru, da se vozi kroz tunele od pinija. Hteo je da prelazi pustinje od cimeta, gde gazele ližu svete grobove. Hteo je da doživi Trg nebeskog Mira i da i on maštom doda ruke Niki u Luvru. Hteo je da vidi nešto luckasto i poneseno u arhitekturi lisabonskih palata.

Hteo je da živi igrajući se i preskačući prostranstva kao pauk. Hteo je da njegov život bude svetionik novim putnicima na krivim putevima.

Na putovanjima pisca je manje zanimalo ono što je čovek stavio „na sebe“ (haljine i građevine) od ljudskog izraza ili gesta. Nisu ga interesovale katedrale nego ljudska srca. Trzaj obrve ili drhtaj glasa za njega je bio važniji od erkera i balustrade.          

Nedelja, 17. april

Proleću se ne žuri da stigne u Novu Englesku. Nije mi jasno zašto, mada sam za sve ove godine imao vremena i da se naviknem. Nije mi jasno ni kako to da tako dobro znam Boston i Bruklajn a ne mogu da se snađem u Kembridžu. Malo sam se izgubio vozeći se na večeru kod Srđana Divca. Razgovarali smo o inflaciji znanja u Srbiji i budućim posledicama desetina hiljada lažnih diploma u društvu. Srđan predaje matematiku na Harvardu a kažu da su matematičari nepraktični. Međutim, on mi je rekao nešto što nisam znao. Na pijaci u Novom Pazaru može se kupiti bilo koja diploma. Kad mu se rodio nećak, on mu je odmah kupio vozačku dozvolu i diplomu srednje škole. Neka se nađe.

Ponedeljak, 18. april

Sve je bleštalo od sunca. Poveliku grupu prijatelja poveo sam u Springfild Masačuses u restoran luizijankse hrane Big Mamou. Ako mene pitate to je jedan od najboljih restorana u Novoj Engleskoj. Nemaju dozvolu za točenje alkohola nego morate doneti svoje piće. Jede se bolje nego u Nju Orleansu. Kako? Ne znam. To je crnački restoran. Obilne stražnjice su mazno mlele u pokretu između stolova, ali mi nećemo o tome jer nas to ne zanima. Za stolom nas je sedelo jedanaest ljudi i jedno dvogodišnje dete. Jeli smo Cajun jaja benedict i zacrnjene škampe sa belom palentom (grits) i somovinu i pohovanu piletinu sa vaflima (to je južnjačko jelo za koje nisam znao da postoji). Sve smo delili kao u kineskom restoranu. Pogodili smo plafon sa nekoliko čepova jeftinog šampanjca. Portorikanski krimosi za susednim stolom popili su bocu Henessy konjaka od tri litra.

Utorak, 19. april

Nisam hteo da mi svi drugovi budu iz Haj Nehaja ili sa Banovog Brda. Uvek sam želeo da se družim sa ljudima iz celog sveta. I to sam na neki način i uradio. Ljudi za onim stolom u jučerašnjem restoranu bili su iz različitih delova mog života, neki se nisu znali i ja sam ih okupio. Eva je Dankinja, njen muž je američki Nemac, Trejsi je Indijanka a izgleda kao crnkinja, njen muž je američki Poljak, Hala je maronitska hrišćanka iz Libana, njen momak je Poljak iz Poljske, Debora je iz Portorika, Sabi je profesor fizike iz Indije a njegova žena je nekakvog skandinavskog porekla iz Minesote. Njihova kćerkica Aniša, ozbiljna, sa antracitskim očima izgleda kao neko sveto stvorenje.

To je ta slika svetskog naroda koja me ne napušta.

Jednom ću napisati priču o različitim ljudima sa kojima sam delio kuću u različitim periodima.

Sreda, 20. april

Kola su mi dva dana bila kod mehaničara. Nekakav prozor je popravljao. Iz iskustva znam kako je teško živeti bez mobilnog telefona i bez kola. I u ta dva dana zelenilo je poprskalo krošnje, devojke su se pojavile u šorcevima i zamirisala je ošišana trava. Prošetao sam Lolu, koja se žutila u travi i mahala uspravljenim repićem kao zastavicom. Ja sam je vukao a ona je dosadno zastajala da do kraja pročita svaku pseću poruku ispisanu mirisom kraj puta.

Četvrtak, 21. april

Javio mi se Nenad Šaponja ispod spomenika generala Rokasa u Buenos Airesu. Ćao Nenade i srećni ti pregovori sa argentinskim izdavačima! Gledao sam sliku Luke Kranaha Izvor Mladosti. Sa jedne strane starice vrećastrih grudi dovozili su do bazena. One su ga preplivavale i negde na sredini se okretale kao ribe i pretvarale se u mlade devojke. Sa druge strane presvlačile su se u raskošne nošnje i odlazile da se sretnu sa mladim ljudima u vrtu uživanja. Stvarno sam mnogoi radio. Prvi čas mi je počeo u osam ujutro. Poslednji se završio u devet uveče. U međuvremenu sam imao sastanak senata. Uveče sam bio plaćen. Pokošena trava je mirisala. Na nebu boje indiga za mene se pojavio pun mesec. Ličio je na nov zlatnik koji se tek otkotrljao iz kovnice.

Autor je književnik i profesor istorije u Sjedinjenim Državama