Upotreba Muzeja

Evo zašto mislim da su te kritike zaslužene:

1. Nedopustivo je, institucionalno, profesionalno i etički, da muzejskom institucijom upravlja bliska rodbina – a naročito ne tako bliska kao što su mama i ćerka. Jedna u svojstvu kustosa najobimnije zbirke (istine radi odnedavno u penziji ali to ništa ne menja, čak naprotiv!), druga u svojstvu direktora. Slučaj MSUV u tom pogledu jedinstven je primer i nije se dogodio sticajem okolnosti već s jasnom namerom da se u porodično i u ime lokalne doxe zauzme i prisvoji Muzej. Sračunato, organizovano i sa punom svešću o tome šta se čini, ovo je sprovedeno uz niz neregularnosti i uz svesrdnu pomoć i učešće istomišljenika i bliskih saradnika prodajne galerije Belart, vlasnice galerije Vesne Latinović i pojedinaca u muzejskoj i pokrajinskoj administraciji. To nije smelo da se dogodi ni da se prihvati, skaredno je čak i za naše društvene prilike.

2. Od navedenog, još je gora neobuzdana lična i rodbinski povezana galerijska, kustoska i autorska promotivna upotreba Muzeja na koju kustosi sa pravom i valjanim argumentima ukazuju.

Iz Programa i Izveštaja o radu vidi se da se njihovi rođački kustoski i autorski projekti i saradnje favorizuju do razmera da čine više od polovine, i gotovo dve trećine godišnjeg programa Muzeja. Pri tome valja imati u vidu da direktor ne bi trebalo ni da se bavi kustoskim poslovima – posebno ne u toj meri i da se za račun kustoskih i autorskih projekata zapuste druge obaveze i poslovi iz delatnosti Muzeja. Šta bi tek tim povodima moglo da se doda pisanju dvoje kustosa?!?

3. Podrazumeva se da ovakvu kustosku i autorsku dominaciju u javnim i promotivnim programima Muzeja prati i odgovarajući budžet čiji je najveći deo usmeren za kustoske i autorske projekte dve osobe. Treba li uopšte pominjati ko su te osobe?

Upotreba budžeta još je drastičnija ako se pridodaju projekti istomišljenika i bliskih saradnika po raznoraznim osnovama – od finansijskih do umetničkih – kao i projekti nekompetentnih ličnosti za savremenu umetnost i kustoske poslove iz samog Muzeja.

4. Kustosi s pravom navode da se Stručni savet nedopustivo i sračunato zaobilazi oko pitanja delatnosti o kojima bi morao da se konsultuje i odlučuje. Veći uticaj na međunarodne programe i izložbe MSUV ima prodajna galerija Belart i pojedinci iz tog kruga istomišljenika rukovodstva Muzeja, no što ga imaju Stručni savet i pojedini viši kustosi i kustosi savetnici Muzeja.

5. Kustosi N. Milenković i S. Vuksanović su u pravu i kad govore o postupcima rukovodstva kojima se uz očiglednu nameru zatiru, prekrivaju i brišu tragovi projekta Muzeja savremene umetnosti u ovoj sredini. Iako o projektu, koncepciji, funkcijama i organizaciji MSUV postoji obimna, relevantna literatura i oficijelna dokumentacija – aktuelno rukovodstvo se ne libi da nedopustivo neprofesionalno i tendenciozno interpretira i krivotvori istorijske činjenice. Takva su krivotvorenja ozvaničena u interpretacijama istorije Muzeja od strane direktorice i na izložbi – manifestaciji povodom obeležavanja 50 godina rada MSUV koja je zbog toga takođe bila predmet žestoke javne kritike.

Moglo bi se štošta još dodati pismu kustosa N. Milenkovića i S. Vuksanović, no i ovo je dovoljno, a da bi se konfliktne prilike u MSUV prevazišle neophodno bi bilo sledeće:

– prekid porodično/klanovske upotrebe Muzeja;

– visoko profesionalna sistematizacija i organizacija institucije Muzeja;

– uspostavljanje i poštovanje profesionalnih institucionalnih pravila i procedura muzejske struke uz uljudnu oficijelnu komunikaciju. Direktor bi morao da poseduje profesionalne i ljudske sposobnosti da probleme koji se opisuju i kritikuju rešava u ustanovi, a ne da ih se sujetno i oholo ignoriše a oni koji razmišljaju drugačije primoravaju da traže podršku u javnosti i medijima.

To su elementarni preduslovi bez kojih nema i neće biti mira u Muzeju.

Autor je direktor Galerije/Muzeja od 1992. do 2002. i kustos Muzeja od 2002. do 2016.