Bora Buki Jovanović: Pogan smo narod

Stojimirović je Jovanovića prisno poznavao još u vreme Prvog svetskog rata, znao je da je on jedan od zaverenika u Majskom ubistvu 1903. godine, ali, kako piše, tek „danas sam se osmelio da ga upitam o toj istoriji“. Tek posle pedeset godina, kada su njih dvojica dobro zašli u godine, kada su prošla dva svetska rata i kada su se na ovim prostorima promenile tri države.

Ruski istoričari poslednjih godina se interesuju za događaj iz 1903. godine, zanima ih da li su i u kojoj meri u njega umešani i prsti ondašnje Rusije. Upravo u okviru tih istraživanja je i pronađen ovaj rukopis. Uskoro bi trebalo i da izađe knjiga o tome, pogled iz ruskog ugla. Naši istoričari Vasa Kazimirović, Olga Popović Obradović, Dubravka Stojanović, Latinka Perović su iscrpnim i dugogodišnjim istraživanjima osvetlili i ovaj događaj i sve što se dešavalo od njega pa do početka rata.

On je uprkos tome ostao i dalje tajna za širu javnost, prekriven ondašnjim i sadašnjim lažima, mistifikacijama, falsifikatima. Zapravo, tabuiziran, mada je čak i na Vikipediji taj čin prikazan kao zlikovačko mrcvarenje. Nismo se suočili sa pravom istinom tog događaja, značenjem i njegovim posledicama, još i gore – i dalje ima potuljenu pozitivnu, „revolucionarnu“, konotaciju, a njegovi organizatori i učesnici se slave kao heroji. Ovde vredi ona opomena Bogdana Bogdanovića da su Srbi skloni da za heroje biraju zločince. Zanimljivo je da se i komunisti i antikomunisti slažu da je Majsko ubistvo bilo veličanstveni čin. To govori o njihovoj istosti, o tome da su oni koji u Srbiji uspevaju u politici, stranke, lideri, bliski političkom ekstremizmu, nasilju i totalitarnosti. Da nisu sve krave u noći crne, mora se ipak konstatovati, da su komunisti mnogo toga stvorili, a konfuzni i pljačkaški „partijski pluralizam“ je za proteklih 25 godina gotovo uništio i narod i državu.

I aktuelna garnitura uspostavlja politički, državni i zaverenički kontinuitet tamo gde bi trebalo da bude diskontinuitet, ukoliko bi stvarno želela da reformiše Srbiju. Majskim ubistvom se legitimisao ekstremizam, puč, individualni teror i teror rulje, izdaja, zavera, obmana, rušenje hrišćanskih i građanskih vrednosti, prevara, ubistvo, iskakanje i suprotstavljanje međunarodnom poretku. Od toga se napravio skelet političkog života u Srbiji. A centri državnog odlučivanja su izmešteni iz ustavnih institucija u ruke vanustavnih „klika“ sastavljenih od šefova raznih institucija, u kojima su odlučujuću reč imali ljudi iz vojske i tajnih službi. Oni su svojom voljom proželi sve javne i državne institucije, i sud i tužilaštvo i štampu. Srpsko društvo je militarizovano, svi strani krediti koje je država uzimala odlazili su Apisu i vojsci, glasno su se objavljivale aspiracije na tuđe teritorije, njihovi „oslobodilački“ proglasi u novinama postali su državna politika. Na tim pamfletskim frazama se zasniva vrednovanje tog doba, danas se opet plasiraju preko medija. Ali, pisac Dobrica Ćosić nije to doba nazvao Vremenom trijumfa, nego upravo onako kako i zaslužuje – Vremenom smrti.

Milan Jovanović Stojimirović se tog leta 1954. godine sreo i razgovarao sa majorom Borom Bukijem Jovanovićem tri puta. U komentarima je zapisao da ga je mnogo zamaralo beleženje tih Bukijevih doživljaja sa svim tim detaljima primitivnog divljanja, ličilo mu je to na nekakve „mrtvačke razgovore“ ili na spiritističku seansu razgovora sa duhom Bore Bukija Jovanovića. Majora Jovanovića on opisuje kao „krepkog omanjeg starca snažnih brkova i živih pametnih očiju“. Iz prvog braka je imao dva sina i tada su bili pukovnici JNA. Stari oficir je rado prihvatio da uz duvanski dim, višnjevaču i kafu razgovara, jer kako je tvrdio „Lagalo se na kub. I niko te fame nije demantovao. Iskrena istorija 29. maja nije napisana“. Stojimirović nije morao mnogo da ga podstiče pošto je on bio žudan da govori, kivan na ljude i sopstvenu sudbinu a činilo mu se da na kraju živi osamljeno i da nema s kim da razgovara. Istoričari nisu uspeli da pronađu ni njegovu fotografiju. Ali, Stojimirović piše, „da je on i ovako star, sila od čoveka, a u mladosti je kako sam veli bio velika ludija, te je stalno imao karambole sa ljudima. Izazivao je sukobe i gde mu je trebalo i gde mu nije trebalo. Njegov mentalitet bi bolje odgovarao vremenu Prvog srpskog ustanka nego početku 20. veka. On mene podseća na bećare Zeke Buljubaše i na momke Hajduk Veljka. Bio je od one vrste ljudi od koje je bio onaj ludi Srbin iz ruske istorije Miloradovič, ili onaj drugi Srbin-fatalista koga je opisao Ljermontov. Zato i danas Buki više liči na nekog Taras Buljbu – čak i fizički zbog svojih brkova – nego na nekog našeg savremenika“.

Kada je Buki otvorio dveri svojih sećanja na događaj od pre 50 godina, pokuljale su scene koje nijedan normalan čovek stvarno, kako je naglasio i sam Buki, nikada ne bi mogao da zaboravi. Pitanje je kako je on uspeo da živi sa svim tim u glavi. Doduše, bio je zatvaran i u ludnicu, izgleda više zato što je bio nezgodan u zahtevima prema zaverenicima, mada mu je doktor koji ga je držao u azilumu objasnio da su ga tako zapravo sakrili od istrage Austrijanaca i Engleza. Po izlasku iz ludnice dobio je čin majora, a pre toga je bio potporučnik.

Major Buki je tvrdio da niko u državi, među činovnicima, građanima, seljacima, a ni u velikom delu vojske, nije bio za to da se izvrši puč, da se ubiju kralj i kraljica. Naprotiv, oni su bili obožavani, kao i svi Obrenovići. Milan, Mihailo, Miloš – pa to su bili pravi lavovi, nije krio oduševljenje Buki ni u penzionerskim danima, posle 50 godina od ubistva poslednjeg Obrenovića. Niti Aleksandar nije bio idiot kako su ga opisivali, naprotiv, bio je vrlo inteligentan i reprezentativan. Ni Draga nije bila neka nevaljala žena, droca, kako su je opisivali. Naprotiv, bila je otmena, kulturna, velika gospođa. Bila je vrlo lepa žena: ljupka, fina, otmena i razgovorna. Divne oči, uman i usredsređen pogled. Prava kraljica. Verovatno zato što je bila iznad svih mrzile su je „naše“ žene i podbadale su oficire da je ubiju. Naročito ju je mrzela Genčićka, supruga jednog od inspiratora atentata i najboljeg prijatelja Apisa. A Genčićka je bila, veli Buki, jedna crna, krupna, strasna žena i Apisova ljubavnica. Kakva je to samo palanačka žabokrečina bila. Prisećajući se tih događaja i narator se hvata za nos. Major Buki je obožavao kralja Milana, za njega je on bio genije. „Zato mene muka hvata“, iskren je bio major Buki, „kada neko počne da jede g…. i da priča kako je on bio kockar, ženskaroš i rasipnik. Pa bilo je još i kockara i ženskaroše i rasipnika, pa šta su učinili? A Milan! Poneka budala kaže: Krao državne pare! A koliko je ukrao? Kažu: 300.000 u zlatu. A bilo je u ovoj zemlji ljudi koji su pokrali i tri miliona dinara u zlatu a šta su stvorili? A Milan?! Ali Bog da ga prosti, niko ga još nije objektivno ocenio. Takvi smo mi Srbi. Ne samo neobjektivni, nego i ne znamo svoje stvari. Zaboravimo ih. Pogan smo narod!“

Svojim zračenjem, nastupom i pojavom kraljica Draga je, kako se ispovedao major Buki, zaustavila prethodnu akciju zaverenika u niškom dvoru. Na oficirskom prijemu (sic!) trebalo je da „na veliku brzinu“ pobiju kraljevski par. „Bilo nas je dosta, priča major Buki, svi smo imali naganovce pod mundirom, trebalo je da ja pucam prvi, čim se očima sporazumemo“. Ali, zaverenici su klonuli omađijani kraljičinom lepotom, pali na kolena i ljubili joj ruku. I mada se, tada potporučnik, Buki zavukao u ugao sale, kraljica Draga je došla do njega i on joj je boreći se sa negativnim i pozitivnim osećanjima ipak poljubio ruku. Ona je primetila njegovu zbunjenost i odlazeći dobro ga odmerila „i ja osetih da me je prozrela sveg i da to nije obična žena; gledala me je kao da je osećala da sam došao s namerom da je ubijem, jer su je mnogi oficiri mrzeli, pa sam je mrzio i ja, a ona je to znala“.

Potporučnik Buki je, imao je tek nešto više od dvadeset godina, u dvor upao 29. maja 1903. među prvima. Prema njegovim prisećanjima u tom napadu nije bilo nikakve organizacije – bio je to upad oficirske i podoficirske rulje, koju je Apis pokupio iz raznih garnizona po Srbiji: „More to ti je bila prava ludnica. Nije se znalo ni ko pije ni ko plaća. Prvo nas je obuzeo strah, a posle je preovladao bes. Zavera! Romantika!… Čak ni mi učesnici nismo imali jasnu sliku o tome ni šta radimo, ni zašto, ni za koga, niti protiv koga. Dok je bila stvar u rukama pravih zaverenika, oficira, mislilo se na republiku, a ne na restauraciju Karađorđevića. Ja lično bio sam republikanac, a ispao sam karađorđevićevac…“ Da je neko u tom trenutku ubio Apisa – razbežali bi se svi kud koji. Mogli su se i međusobno potući. U toj rulji su se nalazili ljudi motivisani na razne načine: autoritetom samog Apisa, ili na prevaru, ili na ucenu, ili na mržnju, ili su bili jednostavno zavedeni. I tek kada su političari pristupili zaverenicima, „proširili zaveru“ – ona je i izvedena. Šta su oni osećali prilikom upada u dvor, plastično opisuje penzionisani major Buki:

– Tražili smo kralja. Onako unezvereni – jer nije to bilo lako naći se noću u Dvoru i tražiti kralja da ga ubiješ. Kralja!… Mnoge je probio hladan znoj po čelu. Mnogi su se već hvatali za glavu. A ni meni nije bilo toplo oko srca pri pomisli da je kralj pobegao, jer smo znali šta nas sutra čeka… Nije se nikako smelo natrag. Glava je stavljena u torbu. Nije bilo nimalo lako. Ubiti običnog čoveka u njegovoj rođenoj kući na spavanju, pa to je već teža stvar, a kamo li ubiti kralja!

Potporučnik Buki je bio među osmoricom kada su kralj i kraljica pronađeni. Misli da je pucao prvi, pa svi za njim. Pred sobom su imali zagrljeni par u pidžamama. Niti su imali oružje, niti su mogli da se brane. „Popadali su mrtvi bez krika, bez objašnjenja. Sve je bilo gotovo za tren oka. Onda je nasta tajac i užasavanje… Odnekud je doleteo Petar Mišić i mrtvom kralju i kraljici ispalio po tri metka u trbuh, a neki gadovi koji su nadošli kasnije, boli su kraljicu po stidnim delovima… Kraljica je bila masakrirana. Kada sam je podigao pri izbacivanju kroz prozor, mogao sam primetiti da je to bila još uvek jedra i lepa žena, čak vrlo lepa žena. Bila je ludnica. Mi smo bili potpuno izgubili glavu.“ Odmah je počela i pljačka – kralju je skinuta burma i predata je nekom oficiru Ivanoviću. Niko još nije pitao psihijatre, a trebalo bi, zašto učesnici u navodno političkim srpskim atentatima masakriraju žrtve i šta to znači. Ne samo objasniti tu potmulu psihičku strukturu, nego i činjenicu da se niko javno nije zgrozio nad tim, i makar za te mesarske radove optužio počinitelje. Sećanja majora Bore-Bukija Jovanovića su izvanredan materijal za jednu psihijatrijsku analizu. I to ne samo zbog bestijalnosti iživljavanja (naročito nad lepom, otmenom, kulturnom i pametnom ženom), nego i zbog strukture plutajućih motiva da učesnike pokrenu na mržnju i ubijanje: oni su čuli ovo ili ono, njih je neko uvredio, ovaj ili onaj im je nešto rekao, mrzili su ih „oni“ pa ih mrzim i ja, voleli su Milana pa nisu voleli Aleksandra – sve neke provincijske nebuloze i fatamorgane.

U međuvremenu je Vojislav Tankosić, kome i danas nameravaju da dignu spomenik, presreo na ulici Lunjevice, kraljičinu braću, odveo ih u zgradu Divizije pored samog Dvora i sam ih pobio. Za to „delo“ je od kralja Petra dobio Karađorđevu zvezdu. Izgleda da su zaverenici i doveli kralja da bi ih „prao“ i proizvodio u junake. Svi su od kralja dobili nešto – odlikovanje, unapređenje, bespovratni kredit. Nikola Pašić im je šakom i kapom iz nekih fondova delio novac. Lagao ih je da novac potiče iz ruskog fonda. Mnogo novaca je zapravo dao ondašnji tajkun, trgovac Hadži Toma (bio je školski drug sa kraljem Petrom). Major Buki pominje izvesnog oficira Damjana Popovića iz pirotskog garnizona, koji je odmah prebačen u Beograd, i ako je do tada bio švorc kao miš, za godinu dana je sagradio veliku kuću. On je jednom na ceduljčetu poslao Bukiju evergrin poruku srpskih zaverenika, „oslobodioca“ i „patriota“: „Sve što nije za ovu zemlju imaš da uteraš pod zemlju, a zato nemaš ni pred kim nikakve odgovornosti“. Za Tankosića, major Buki kaže, da je bio pijanac, trošadžija i trčilaža. Niko ga tada nije uzimao za ozbiljno. Bio je opasan za potčinjene, a pred pretpostavljenima mekan. Hrabrosti nije imao, naprotiv imao je napade kukavičluka.

Jedino Apisa, major Buki, uzdiže u nebesa, „ala čovek“, upoređuje ga sa Atlasom. Motivi Apisovi su bili uvođenje republike. Bio je prisan drug sa Dimitrijem Tucovićem, obožavao ga je, toliko da je i njegovog nesposobnog brata uvukao u zaveru, a kasnije i u Crnu ruku. U zaveri je učestvovao i otac Draže Mihailovića. Buki je bio ubeđen da je Apis ubio Franca Ferdinanda, i da je prva Jugoslavija zapravo njegovo delo. Sprečio je posetu kralja Petra Franji Josifu 1908, i ucenio ga da ukoliko krene za Beč, da će svi oficiri polegati na prugu. Petar je otkazao posetu, a Apis je to uradio zato što je već onda sa Hrvatima radio na rušenju Austro – ugarske.

Kakva je to zemlja bila, ako je jedan čovek, bez obzira na svoju harizmu i sposobnosti, mogao da vrti celu državu i krunu oko svog malog prsta, i da odlučuje da li će Srbi ratovati ili živeti u miru? Bio je samo šef vojne službe, a njemu su bili podređeni i vlada i skupština, sud, štampa. Kako je moglo da se desi da se tom istom narodu prodaje rog za sveću i da se o masakru učinjenom u psihozi nagvažda kao o „srpskoj revoluciji“? Srbija je bila, upoređena sa Evropom, zaostala zemlja. Beograd – obična palanka od stotinjak hiljada stanovnika. Ako je Srbija tada imala oko četiri miliona i četristo hiljada stanovnika, gotovo svi su bili nepismeni. Nema boljeg topovskog mesa. Pismenih samo jedan odsto. Maltene sve žene su bile nepismene. Ti ljudi nisu nikuda putovali, nisu ni znali da postoje drugi svetovi, potpuno uvučeni u ono što je nekad bilo i u svoj kraj. Trebalo bi da nam sociolozi objasne kakve je sve posledice za tu jadnu zemlju imala tako masovna nepismenost i totalna nepokretnost. I današnji političari žele da uspostavimo kontinuitet sa takvom stvarnošću?!