B.V. (1934-2016)

Odbijao je, izbegavao, odustajao, kako samo dadaisti su to činili, baveći se naizgled čistim sitnurijama. (Njegova družica, Marija Dragojlović, nasuprot, slika malene kutijice silno uvećane, kao da su džinove očekivali u goste.) Bežeći od „umetnosti“, BV trudio se da pronikne u „sam život“, otkrivajući njegovu nastranost. Već i to, tu upotrebu znaka navoda, mnogi od nas baštinili su od njegove opreznosti prema ključnim, a oveštalim pojmovima. Jer toliko toga oko nas čini se samo „kao“, što je daleko od prave zbilje. Ova nalazi se tek u onim zanemarenim opiljcima koje otkrio je nadrealizam, po-art, arte povera. U prvom izdanju Mixed-media, koje sam je dizajnirao, objavio je fotografiju svoga koščatog dede, koji takodje, zvao se Branko Vučićević. Uslikao ga je nekakav užički fotograf pred njegovom kolonijalnom radnjom, kakvu jednom držao je i moj otac. Samo se fotos sa mojim taticom u virovitičkom dućanu, negde izgubio. Mi smo bili deca bakalnice, očarani njenim policama i konzervama poredjanim onde, na način Warholov, to je bio naš Cabaret Voltaire. Pred onim, u Spiegelgasse, Vučićević se fotografisao mnogo kasnije, otkrivajući čitavu sudbinu naše avangarde, jer mi smo najčešće ostajali vani, na ulici, nikad do kraja unutra. Tako BV nije stigao da se kostimira na način Huga Balla u limeni koporan, makar se jedanput fotografisao sa štipaljkama koje okačio je o bradu. Bio je već prilično star kada običavao je da se iznenada baci na pod. To mi je nedavno ispričao reditelj Šijan, koji je, Branku u čast, takodje jednom bacio se na nekoj pozornici, bez obzira na svoju golemu težinu. Da li će jedanput doći vreme koje svetu otkriće ingenioznu sudbinu našeg bacakanja po podu, Šejkinih andrmolja, Brankovih štipaljki, Vaništinog praznog izloga, misterioznih tačkica u vrhu papira, Ilije Savića? Sve to što za sad reprezentira samo metafizički nudizam gospodje Abramović.

Svejedno, BV ucrtao je pojam beogradskog i jugoslovenskog evropejstva, onog od kojeg neuki Srbi i ostali, još uvek zaziru. Jer njihovo iskustvo je palanačko, rekao bi Rade Konstantinović. A po tim palankama gde vantrzao je Boško Tokin, Dada Aleksić, Aca Vučo, Tom Gotovac, Vujica Rešin Tucić, BV nosio je suvereno barjak ove ludosti, projektujući, medju ostalim, tortu u obliku Staljinove glave, za potrebe filma Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji. Duboko je medjutim, zagazio u svoju patiseriju pišući tekst za Karpov Splav meduza. Gde je zenitizam kao „teorija“ prertvoren u pripovest, a čitava krampampula ovog pokreta dramatizovana je i dovedena do zornog i opipljivog. Koliko samo njegovih dodataka nalazi se po filmovima Žilnika, Čengića i Makavejeva! Zapravo više no sve drugo, bio je BV umetnik nadodavanja, nikad ne odustajući od novih i novih poduhvata, mahom mistifikatorskih. Tako je za antologiju avangardnog filma izumio kinematografsko delo, nikada snimljeno, a za drvodeljske potrebe Otaševićevog pop-arta, izmislio nepostojećeg vazduhoplovca Iliju Dimića. Ako se izuzme ključni Vučićevićev vodič, Duchamp, izgleda najvažnija osoba njegovog horizonta bila je Joseph Cornell. To je onaj njujorški bezumnik koji je čitavog života tumarao po ropotarnicama, buvljacima i antikvarijatima, pronalazeći onamo odbačene sitnurije, da bi ih potom, poredjao u jednu od svojih kutijica. Uglavnom ne baratajući predmetima, BV kombinuje svoje svakodnevne životne impulse; možda je čitava njegova hronologija onaj film Cornellov, Rose Hobart, premontirana gomila tudjih, mahom trivijalnih dela. Silno bežeći od bilo kakve „kreacije“, on je prčkao po tudjem, kvareći to što mu se našlo na putu, na najbolji mogući način. Kao da je imao dućan u kome proizvodi se roba od donesenog. Da je katkad spajao nespojivo, to takodje spadalo je u njegovu poetiku. Koja dokazivala je da nespojivog nema, jer sve je povezano!, kako se vidi iz njegovog prikaza Renoirovog Pravila igre. Iz čije guste dramaturgije izvučena su dva najudaljenija pojma, mehanizmi-ptice. Kojim sve domišljanjem iscedjena je ta protivurečnost, koja bacila je u zasenak sav onaj ladanjski dogadjaj jedne gradjanske družine, tvrdeći da i pri najtrivijalnijim okolnostima provrteće srž skrivene strukture. Da je prevodilac, voleo je to da uzima kao svoje zanimanje. Ovo se nije odnosilo samo na množinu knjiga, prevedenih njegovom rukom, no na sve ono što je iz košmara sveta prepevao za potrebe našeg neukog puka. Tako je dopremio u našu kasabu, povukavši za rukav čitavu onu svojtu FLUXUS bratije, sve one krasne bezumnike poput Ambrosa Bircea, Henrija Kamija, te jednog stvora čudačkog imena, Charles Dekeukeleire. Kako sve ovo može izgledati današnjem mladom puku, beogradskom, koji zaboravio je i one najosnovnije pojmove prirode, društva i ljudskog mišljenja?

U malenom stanu ulice Vuka Karadžića, u kome nikad nisam bio, vele da je sve bilo nakrcano štikanim miljeima i goblenima njegove mame, ali onu sobu iz Cvijićeve, dobro sam poznavao. Bio je to prostor ogoljen do konca konaca, jer većinu pročitanih knjiga sklanjao je sa svojih očiju, a pisao je na vrlo čudan način, sedeći na šamlici, sa mašinom postavljenom na krevet. Ne znam gde je u tom položaju držao noge. Kako je uz ovu askezu negovao bunuelske šusove da fotografiše gole članove familije u kadi, čak i one najstarije, pitanje je.

Kretao se ulicom vrlo brzo, skoro strelovito. Zverski je pušio i shodno tome, takodje zverski kašljao. Patio je od zubobolje, kao pravi junak Krležinih romana.

Kada sam posle cele Miloševićeve svinjarije vratio se za kratko u Beograd, oglasio je to BV kobnom greškom. Objavio je, ne znam zbog čega, takodje, naše zamrznuto prijateljstvo. Ja sam nastavio da povemeno odlazim onamo, makar ga nisam sretao.