Gordan Mihić: Kruna iz Rima, autokefalnost iz Nikeje

P { margin-bottom: 0.21cm; }

„Krunisanje Stefana Prvovenčanog: Prva nemanjićka kraljevina“ će, kako najavljuju iz RTS-a, sadržati 12 epizoda, a početak snimanja očekuje se do kraja godine. Početak emitovanja serije planiran je za jesen 2017, kada se obeležava 800 godina od prvog srpskog kraljevskog krunisanja u manastiru Žiča.

Mihić, čiji potpis stoji na kultnim filmovima od perioda crnog talasa do danas, dok se njegovi serijali i drame ubrajaju u zlatne primere naše TV produkcije, počeo je da se bavi istorijom Nemanjića pre 20 godina, kada je, kako kaže, napisao priču o sukobu Vukana i Stefana, o Svetom Savi, najmlađem bratu koji ih je mirio, i o Stefanu Nemanji, koji se strašno bojao da se njegova deca ne posvađaju oko prestola.

– Priča se zvala „Rađanje“ i imala je dve uporedne teme: nastanak prve srpske nezavisne države i rađanje jednog deteta. I kao što toj novoj državi prete mnoge surove okolnosti tadašnjeg vremena, tako se i novorođenom ljudskom biću, usred zime, dok majka-izbeglica umire na porođaju, nad sudbinom odmah nadnosi neizvesnost opstanka… Pisao sam tu priču pre mnogo, mnogo godina, hteo sam i da režiram taj film, obavio sam sve pripreme, ali sve je, iz nepoznatih razloga, otkazano u poslednjem trenutku.

Uradio sam posle toga niz filmova i serija. Tu temu, rađanja, nisam zaboravio, ali nisam ni pokušavao da je oživim sve dok, u septembru 2015, RTS nije raspisao konkurs za scenario serije o prvim Nemanjićima. Istina, nije to bila kombinacija neke osobite privlačnosti: trebalo je raditi nekoliko meseci, napisati 12 epizoda sa ukupno 500 strana, proučio mnogo istorijskih knjiga – a sve to uz rizik da taj rad ne pobedi na konkursu i sav trud, kao onaj iz prethodnog pokušaja, propadne. Nisam se nimalo dvoumio: i ako ne uspem, ostaće mi izuzetno zadovoljstvo pisanja o temi koja me uvek duboko interesovala, o pitanjima ko smo, šta smo, kako smo počeli i koliko smo odmakli u nekim ključnim nacionalnim stvarima – od tog davnog dvanaestog i početka trinaestog veka.

Jedina olakšavajuća okolnost, u prvi mah, bila je činjenica da konkurs podrazumeva anonimnost autora, odnosno – potpisivanje šifrom, što je isključivalo svaku eventualnu moguću pristrasnost u odlučivanju. Bilo kako bilo, učestvovao sam i – dobro se završilo – ističe Mihić.

*Jubileji 900 godina od rođenja Stefana Nemanje i 850 godina od rođenja prvog srpskog kraja prošli su gotovo nezapaženo. Reklo bi se da to nije ništa novo, ako imamo u vidu da se serijom „Krunisanje Stefana Prvovenčanog: Prva nemanjićka kraljevina“ prvi put televizija bavi ovom temom. Kada i kako smo zaboravili Nemanjiće?

– Istoričari se ne slažu oko datuma Nemanjinog rođenja – po jednima, rođen je 1113, a po drugima – 1130. Nije utvrđena ni tačna godina rođenja njegovog drugog sina Stefana. Ali nisu samo istorijska neslaganja uzrok zapostavljanja teme Nemanjića – ni mladi ni stari autori, sem ponekog časnog izuzetka, nisu zainteresovani za istoriju, a ni država se oko toga ne pretrže previše.

Koliko bi zabluda, pogrešnih smerova i kobnih promašaja moglo da bude izbegnuto ili bar ublaženo da se pogledalo kakva su iskustva naših predaka, kako su se ponašali u prelomnim događajima, šta su činili mudri, staloženi i ozbiljni ljudi suočeni sa teškim državnim iskušenjima… Toga jedva da se iko seti: tu i tamo obeleži se neki jubilej, održe plameni govori i junačka zaklinjanja, pa se odmah sve prepusti zaboravu. Zapuštena su jedva obeležena mesta presudnih istorijskih zbivanja; pogledajte kako je obeleženo, u centru Beograda, mesto prve srpske vlade, Praviteljstvujuščeg sovjeta: jedno neuređeno dvorište neke krovinjare, ostaci benzinske pumpe, a preko puta kontejneri i javni toalet.

*Ko je Stefan Prvovenčani, jedan od najvećih političara u našoj istoriji, u vašoj priči?

– Čovek od krvi i mesa, sa vrlinama i manama, predan nastavljanju očevog dela; državnik koji je verovao da se, kad je to moguće, više može uraditi diplomatijom i pregovorima nego ratom i ljudskim žrtvama. On jeste bio čovek svog vremena, ali u nekim stvarima bili bi nam dragoceni njegova mudrost, strpljenje, sagledavanje suštinskih državnih interesa, sposobnost da se – kako bi se to danas reklo – izdigne iznad trenutnog i lokalnog i deluje globalno.

Na privatnom planu, imao je tri ljubavi – dve princeze (grčku i mletačku), jednu ženu iz naroda i četvoro dece; voleo je, uživao u ljubavi, ali i patio. Bio je zreo, talentovani pisac, snažan (kad ustreba) ratnik, a mislim da mu je najviše bola i patnje zadao sukob sa rođenim bratom, koji ga je bio svrgao sa prestola. Sa drugim bratom, Rastkom – Savom, osnažio je srpsku Crkvu i doneo joj samostalnost. Sagradio je Žiču, sredio državnu upravu, unapredio trgovinu, otvarao bolnice, vodio računa o sirotinji i siročadi…

*Kažete da bi brojne zablude i promašaji mogli da budu izbegnuti ili bar ublaženi da se pogledalo iskustvo naših predaka. Da li se može povući bilo kakva paralela – državna, diplomatska, geostrateška, društvena – između današnje i Srbije Stefana Prvovenčanog?

– Već sam rekao nešto o tome. Valjalo bi nam i danas, posle toliko vekova, da umemo, kao on, da nađemo balans, uklješteni između velikih sila, da mirimo zavađene lokalne snage, da mislimo više o narodu nego o sebi, da umemo da se pokajemo i opraštamo…

*Priča o stvaranju srpske države je ujedno i priča o stvaranju srpske crkve. Koliko smo na tom polju daleko od početnih ideala Svetog Simeona i Svetog Save?

– Crkva je živ organizam i nije imuna na potrese, zbog različitih mišljenja o svom mestu i ulozi. Nisam dovoljno upućen u sve detalje današnjih crkvenih zbivanja da bih se usudio da dajem mišljenja i zaključke.

*Sa kojim idejama su se oni vodili kada su čuvali pravoslavlje i dizali velike crkve i manastire?

– Crkvena hijerarhija u doba Nemanje, Save i Stefana bila je grčka. Stvaranjem jake srpske države, Nemanja je pripremao teren za stvaranje srpske Crkve. Trebalo je mnogo vremena, znanja, veštine i strpljenja da se to i postigne. A velike crkvene zadužbine su deo jačanja crkvene samostalnosti. Najkraće rečeno – njihova glavna ideja je neraskidiva veza nove države i nove, autokefalne crkve, veza koja je bila nužna kao snaga koja povezuje srpske zemlje od mora do granice sa Bugarima, Mađarima i Vizantijom.

*Stefan Nemanjić je krunu dobio iz Rima a autokefalnost iz Nikeja. Šta nam to govori danas, u trenutku kada je gotovo nemoguće zamisliti dolazak pape u Srbiju?

– Nije gotovo nemoguće, već je sigurno moguće ako papa, taj očigledno umni čovek širokih pogleda i snažne želje za jedinstvom hrišćana, bude preduzeo odgovarajuće korake.

*Osim o stvaranju prve srpske kraljevine, koliko će serija govoriti o stvarima koje su prethodile krunisanju – dolasku Slovena na Balkan, hrišćanstvu, stvaranju prvih srpskih država i vladarima pre Nemanjića? A koliko o Stefanovim naslednicima?

– To nije tema konkursa RTS-a. Morao sam da poštujem propozicije.

*Važan deo njihove Srbije je i kulturna baština. Između ostalog Stefan Prvovenčani pokazao je i svoje književno umeće u „Žitiju Svetog Simeona“. Šta nam to danas govori?

– Govori nam koliko je vladar iz prvih godina 13. veka bio obrazovan, kulturan, talentovan… koliko je držao do kulture i obrazovanja… za razliku od… skoro svih današnjih političara – i u opoziciji i na vlasti.

*Šta bi Nemanjići rekli o svojim današnjim naslednicima?

– Ko to zna.

„Ognjište“ na čekanju

Proslavljeni pisac, koji iza sebe ima 12 pozorišnih komada, 18 televizijskih serija, 40 radio-drama, 43 scenarija za filmove, 12 TV drama, tri knjige proze… još pre šest godina završio je scenario za jedan televizijski ep o srpskoj istoriji. Iako je reč o kapitalnom projektu, koji se bavi nastankom srpske države od 1804. do 20. veka, a koji je nastao po narudžbini RTS-a i kasnije dobio odlične recenzije, TV serija „Ognjište“ još uvek čeka na realizaciju.

*Ima li nade da će se „Ognjište“ snimiti?

– RTS sam nije u stanju da proizvede 80 jednočasovnih epizoda. Kako mi je rekao generalni direktor Dragan Bujošević, pokušali su da zainteresuju bogate ljude, moleći za pomoć, ali nikakvog odziva nije bilo. Nikakvog. Ali Bujošević mi je rekao da nisu odustali od „Ognjišta“ i nema razloga da mu ne verujem.

*Kroz taj projekat bavili ste se istorijom srpske države nakon oslobođenja od Turaka. Možete li da uporedite nastanak srpske države u vreme Nemanjića i početak moderne zemlje, nakon oslobođenja?

– Ista priča, isto odstojanje. Ogromni napori, ništa manje patnje, žrtve, veličanstvene pobede i bolni porazi, kobni gresi, bratoubilački sukobi, večno pitanje „kome se carstvu privoleti“, zajedništvo u ratu i razjedinjenost u miru, vera u bolju budućnost… pa sve ispočetka.