Hvala, Beldocs

Stigla sam ovde pre par dana, pravo sa Hot Docs filmskog festivala u Torontu, gde je moj film „Rejv Iran“ imao međunarodnu premijeru.

Još uvek sam ošamućena od promene vremenskih zona na putovanjima.

Večeras će biti treća projekcija mog filma u Minhenu. Ponovo sam nervozna. Projekcija je u najvećem bioskopu na festivalu. Prodaja karata je išla dobro, ima ih još nekoliko na blagajni. Verovatno će i vremenske prilike da odrade svoje.

Ali projekcija vašeg filma je igra živaca. Razmišljam o gomili stvari: da li je razmera video zapisa prilagođena platnu? Da li je zvuk dobro podešen? Kako li će publika da reaguje?

Naposletku, ali ne i poslednje – slede pitanja i razgovor na kraju projekcije. Stojiš pred 400 ljudi, objašnjavaš svoj film i odgovaraš na pitanja –sve to može biti jako neugodno za nekog ko je stidljiv poput mene.

Ali, projekcija je bila uspešna. I sledeća je bila rasprodata, čak su ljudi stajali i sa strane. Veliki aplauz i veoma duga i interesantna diskusija posle filma.

Srećna sam i iscrpljena. Svaka projekcija vas izmori poput maratona i ispita u isto vreme.

Subota, 14. maj

Započinjem dan radijskim intervjuom.

Izgleda da medije veoma zanima plavuša koja tajno snima dokumentarce u Iranu. Kako je pronašla priču, kako je je uspela da pronađe protagoniste? Da li je bilo opasno? Zar nije bila uplašena?

Sa zadovoljstvom iznova pričam celu priču.

Večeras je svečano zatvaranje Minhenskog Dok.festa i još jedna projekcija mog filma, uz sjajne reakcije. Bila sam na sedmom nebu kad sam čula da je „Rejv Iran“ među pet najboljih filmova po izboru publike. LJudi su bili jako uzbuđeni, čak su me i zaustavljali na ulici da mi se zahvale na filmu i na insajderskom uvidu u svet o kome do tada ništa nisu znali.

Malo kasnije sam prisustvovala i ceremoniji zatvaranja. Dugi govori, mnoštvo srećnih lica među filmadžijama. Moj film nije ništa osvojio, ali sam bila srećna zbog mojih kolega koji su imali više uspeha.

Po završetku smo se okupili uz piće i meze, i konačno razmenili mišljenja i ideje o svetu filma.

Nedelja, 15. maj

Beograde, evo me!

Volela bih da sam mogla i brže da stignem na Beldocs, ali sam morala da budem na poslednjoj projekciji mog filma u Minhenu. Sa direktorom festivala Mladenom Vušurovićem već sam razmenila gomilu mejlova. Sve je odlično organizovano i veoma sam uzbuđena. Ovo mi je prvi put da sam u Srbiji.

Kako će publika reagovati na film? Hoće li biti kulturoloških razlika?

Dugo sam putovala. Let iz Minhena, preko Berlina, do Beograda.

U avionu sam otvorila novine i videla članak o festivalu sa kadrom iz mog filma. Sjajno. To je odličan start i dobrodošlica!

Kad smo sleteli u Beograd, sačekala me je ljubazna ekipa iz Beldocs tima i otišli smo u hotel.

Kasno je uveče, ali već mi se dopada atmosfera.

Ponedeljak, 16. maj

Probudila sam se s visokom temperaturom i ostala u krevetu do podneva.

Danas imamo Švajcarski koktel i ručak u organizaciji Ambasade Švajcarske, za njihove filmske autore i novinare. Ne želim to da propustim.

Kad smo stigli u restoran, poslužili su me čašicom rakije, a tek je bilo dva sata po podne!

Dobro došli u Srbiju. Ali, momentalno se osećam bolje i temperatura popušta. Lek za pamćenje! Potom idem u šetnju gradom. Prodaja pertli je ovde izgleda ozbiljan biznis! Pertle na prodaju na svakom koraku. Šta će ljudima tolike pertle?

Grad je prelep, dobar miks arhitekture i mnoštva drveća. Iako je veliki, deluje domaćinski i smireno. Trebalo je ranije da dođem.

Ali, ovde sam zbog filmova: obilazim festivalske lokacije. Veoma lepi bioskopi, prostrana platna. Neke filmove sam već gledala na drugim festivalima, ali me u svakom slučaju zanima i srpska produkcija.

Gledala sam film o umetničkoj sceni („Druga linija“), zahtevnu produkciju s kombinovanim arhivskim i novim materijalom. Nije bilo kokica niti bilo kakvih drugih ometanja u sali. Svidelo mi se!

LJudi koji jedu kokice na Hot Docsu u Torontu, naročito tokom projekcije mog filma, ubijali su me u pojam.

Utorak, 17. maj

Danas će moj film biti prikazan u Domu omladine Beograda.

Ako ostavimo po strani tehnička pitanja, naročito se pitam: kako će reagovati istočnoevropska publika? Dosad je film prikazan samo u Švajcarskoj, Kanadi i Nemačkoj. Kanađani su reagovali veoma emotivno, što sam i očekivala. Nemci i Švajcarci su se puno smejali.

A Srbi?

Dan sam provela sa drugim autorima filmova. Veoma velikodušno, dobili smo tokene za ručak od Beldocsa, što je bila dobra ideja. Na drugim filmskim festivalima, koji su mnogo veći, autori se zagube među gomilama bioskopskih sala i projekcija, tako da je teško sresti se sa bilo kim.

U Beogradu je drugačije: upoznala sam neke veoma zanimljive reditelje i montažere, zabavljali smo se i smejali dok su nam usta bila puna mesa, u ogromnim količinama (mislim da u ovoj zemlji uopšte ne uzgajaju salatu!) Projekcija filma „Rejv Iran“ je dobro prošla, sala je bila skoro puna. Izgleda da se publici svideo film, mada nije bilo previše smeha…ali ovo je možda detalj koji sam autoru pada u oči.

Možda je u pitanju kulturološka razlika? Ili je problem u titlovima, koji su ispod platna? Mora da je teško istovremeno čitati titlove i pratiti radnju na platnu.

Ali, oduševljena sam velikim interesovanjem za film. Ne mislim samo na uspešan razgovor posle filma, već i na poruke koje sam dobijala na mojoj Facebook strani čitave noći. Od ljudi koji su gledali film i koji su i dalje znatiželjni i postavljaju pitanja. Divno.

Sreda, 18. maj

Još jedan dan u sunčanom Beogradu. Poslednji je dan festival i nema više novih projekcija pre svečanog zatvaranja.

Snimanje filmova je divan način da se proživi život. To je i raj i pakao, i tokom godina traži od vas da mu posvetite svaki minut vašeg dana. To je dugo i uzbudljivo putovanje, a mogućnost da učestvujete na festivalima i predstavite vaše „čedo“ svetu je neophodno, ali tako i bivate nagrađeni za trud.

Šetam do Sava centra. Ogroman je! Uvek sam mislila da je Palata Berlinale u Berlinu velika, ali ovo mesto je još veće. Kako li samo misle da ga napune? Ekipa Beldocsa i autori ćaskaju u VIP sobi, a kad smo izašli, odjednom je tu na stotine ljudi.

To je neverovatno, a još više je fascinantna činjenica da sam bila pozvana na binu da primim nagradu. Jea. Hvala, Beldocs.

Četvrtak, 19. maj

Ustajem rano da uhvatim let za Cirih, gde živim. Volela bih da sam ostala duže, ali nadam se da će me neko ponovo pozvati! Brzo ću snimiti novi film.

Među svim festivalima na kojima sam bila tokom godina, Beldocs zauzima posebno mesto.

Autorka je filmska rediteljka iz Švajcarske