Kako žive mladi iz dijaspore: Švedski Jugari

Fenomenološki su, pak, najinteresantniji, a i najparadigmatičniji, dvadesetogodišnjaci i tridesetogodišnjaci koji su u Švedskoj odrasli i završili škole. Od svoje matične kulture poznaju jedino – turbo-folk. To na (in)direktan način otkriva tužnu istinu da se mladima u švedskoj dijaspori kontinuirano i sistematično bavi jedino medijsko-estradno-kriminalni polusvet.

Kad se duže živi u inostranstvu, čovek ne može da se ne zapita kako se „kod kuće“ stvaraju predstave o tom inostranstvu, i inostranstvima. Pošto sam proveo duže vreme u SAD, Brazilu i evo sada u Švedskoj, „iz iskustva“ bih rekao da se kod nas u različitim vremenima i iz različitih razloga manipulisalo predstavom inostranstva. Realnosti kao iz Kusturičinog „Andergraunda“ (gde jedni godinama žive u podrumu, dok ih oni odozgo iz svojih ličnih interesa ubeđuju da i dalje traje rat) stvarane su i pothranjivane s namerom.

U doba socijalističke Jugoslavije priče o „trulom (kapitalističkom) Zapadu“ bile su zvanična ideološka linija; ali, dok su jedni u njih zaista verovali, drugi (predstavnici raznih Genexa, Inexa i dr.) su sa „trulim Zapadom“ radili posao i sređivali sebi i deci ne samo nekretnine u epicentrima „truleži“, već i pasoše i državljanstva raznih „trulih“ država.

U isto vreme „radnici na privremenom radu u inostranstvu“ držani su „u podrumu“. Udruženja su (pre)često služila za njihovu kontrolu – da spreče potpadanje pod uticaj „antijugoslovenske emigracije“, ali i da ne upiju suviše sindikalističko-socijaldemokratsku „žvaku“, pa da posle kod kuće prave nepotrebne probleme. Od starijih „Jugara“ (kako ovde i dalje zovu sve doseljenike iz bivše Jugoslavije) može da se čuje kako su „udbaši“ iz udruženja i klubova bili veći šefovi od ambasadora i konzula, kako je (in)direktno destimulisano aktiviranje „naših“ radnika u sindikatima i sl. Ne bi se reklo da je reč o izmišljotinama.

Uprkos tome, u doba socijalističke Jugoslavije povratak u zavičaj zaista jeste figurirao kao cilj i ideal; vera u privremenost rada i boravka u inostranstvu kod mnogih je bila stvarna. Zato su mnogi zaista „pukli“ kad je „zemlja mira, zemlja Tita“ počela da se cepa po šavovima. U prvi mah nisu bili svesni šta ih je snašlo. Vremenom su otkrili svoje nacionalno ja, mahom preko satelitskih TV kanala za „zabavu miliona“. Otud je to novo nacionalno ja dobilo tako neodoljivo turbo-folk lice.

Iako je od raspada Jugoslavije prošlo već dosta vremena, nova strategija – ni prema (kontinuiranom) iseljavanju, ni prema dijaspori – nije formulisana. Matrica mita o domovini kao majčici i inostranstvu kao tuđini opstojava „na papiru“; u praksi je, međutim, erodirala. Iz domovine se odlazi po principu „kud koji mili moji…“ Došlo je dotle da se maltene svaka „tuđina“ zamišlja kao Diznilend.

U svemu tome mediji su našli svoju misiju u pothranjivanju šizofrenije – na nivou patetičnog populističkog patriotizma, brinu se zbog bele kuge i katastrofalnih demografskih trendova; na praktičnom nivou, slede logiku „šta narod ište“ i ponašaju se bukvalno kao agenti iseljavanja izveštavajući u nastavcima o tome gde može da se ode, koja zanimanja se traže ovde i onde i sl.

Pošto dopisnika iz inostranstava skoro da više i nema, predstave sveta se zasnivaju na lošim prevodima, poluinformacijama, maštarijama po principu „šta je babi milo, to joj se i snilo“. I da, na rijaliti programima, TV serijama i sličnim pouzdanim izvorima.

I onda, uprkos tome što Evropu i čitav svet trese obespokojavajuća kriza, verovatno najgora i najopasnija posle Drugog svetskog rata, u Srbiji vera u obećane zemlje stoji postojano kano klisurina. Jedan prijatelj, koji je u Švedsku došao pre više od 20 godina, žali mi se kako mu rođaci ne veruju da je šestočasovno radno vreme i u Švedskoj čista fikcija – ne zna on kako je, kažu mu, nije dovoljno dugo u Švedskoj, oni su to čitali u novinama (srpskim i bosanskim)…

U stvarnom svetu, život je svuda „borba neprestana“. Negde je ta borba brutalnija, negde je mekša, ali obećanosti, u smislu da se negde nešto servira na tanjiru, samo od sebe, nema nigde.

I oni koji su stigli kao izbeglice iz Bosne i Hercegovine uveliko su se aklimatizovali, a njihova deca, rođena devedesetih, sada su već dvadesetogodišnjaci. Imenima su još Bošnjaci, Srbi, Hrvati, a jezikom i „ustrojstvom“ ličnosti (mnogo više) Šveđani. Tu je, takođe, malo onih koji se vraćaju; dovoljno im je da odu u posetu. Ima i onih koji su se vratili u „domovinu“ da bi ponovo trajno izabrali „tuđinu“ (Švedsku), pošto više nisu mogli da se uklope – zbog korupcije, nepotizma, javašluka, bezakonja…

U doba bivše Jugoslavije mnogim pečalbarima jeste bio san da se jednog dana vrate u zavičaj, da uživaju u ogromnim kućama koje su napravili u svojim selima, da se pred komšijama 'šire' u mercedesima i volvoima. Potpuna nefunkcionalnost takvog „sna“ vremenom bi izašla na videlo i bez dramatičnog raspada Jugoslavije i višedecenijske krize. Podizanje kuće u pasivnom i nerazvijenom kraju ne omogućava „održivi“ povratak; održivi povratak moguć je u sredinu koja nudi mogućnosti za posao, stvaranje porodice, prosperitet, pristojan život. Nažalost, ta vrsta preobražaja nije se dogodila.

Dogodilo se i događa nam se pred očima nešto drugo – radikalni preobražaj globalnog ambijenta. Nije nestala samo Jugoslavija, nestali su takođe Evropa i svet koji su Jugoslaviji bili savremenici. Klasična industrija je atrofirala, mnogi poslovi su „autsorsovani“ negde drugde, a „vetar promena“, onaj iz pesme Scorpionsa, oduvao je i tzv. državu blagostanja. U Švedskoj i Skandinaviji nešto od nje još opstaje, ali je veliko pitanje dokad će.

Širenjem Evropske unije, neoliberalne ekonomije i globalizacije otvoreni su i novi migracioni procesi. Milioni Poljaka, Litvanaca, Rumuna, Bugara… rasuli su se širom onoga što se nazivalo Zapadnom Evropom. Koliko god da je odlaženje iz Srbije i bivše Jugoslavije od devedesetih naovamo bilo uzrokovano ratovima i krizama, ono je u velikoj meri i deo šireg migratornog procesa otvorenog „vetrom promena“.

Pitanje je šta male i ekonomski zavisne postjugoslovenske države sada uopšte mogu da urade u „velikoj igri“, pošto su same sebi slomile kičmu, ne toliko rušenjem zajedničke države, koliko rušenjem zajedničke ekonomije i tržišta, hranjenjem i održavanjem netrpeljivosti, podizanjem „kineskih zidova“ između sebe… Jedna od osnovnih funkcija pristojnih država u ovo doba globalnih cunamija jeste elementarna zaštita sopstvenog stanovništva. Takvih država u našim krajevima nema.

Otuda valjda potiče i suštinska „kvalitativna“ razlika između nove i stare generacije „dijasporaca“. Mlađi ljudi iz Srbije (ali i Hrvatske, Bosne, Makedonije) u svet poslednjih godina odlaze ogorčeni i razočarani zato što su bili osujećeni i obespravljeni, varani i ponižavani, prepušteni na milost i nemilost bahatih, primitivnih, nekompetentnih, korumpiranih… Za razliku od ranijih generacija koje su gajile romantičnu, neretko i potpuno nerealnu predstavu o zavičaju i domovini, ove najnovije često ne žele da imaju nikakve druge veze sa „zemljom porekla“ osim onih sa porodicom. Internet i Skajp nadomešćuju im ostalo.

Interesantno (mi) je da sa državom Srbijom ne žele da imaju posla ni neka srpska udruženja u Švedskoj, kojima je gajenje nacionalnih osećanja i veza sa maticom u opisu delovanja. Moram da priznam da sam se iznenadio kada sam od „visokog zvaničnika“ jednog takvog udruženja čuo sledeću rečenicu: „Mi smo organizacija Srba u Švedskoj i u našem fokusu je poboljšanje položaja Srba u Švedskoj… a sa tim dole ne želimo da imamo posla“. Čovek je, naravno, bio ogorčen lošim iskustvima i nejasnim, koruptivnim odnosima u koje je bio uvučen.

Ipak, sudeći po količini novca koji šalju svojima, a statistike kažu da je dijaspora najveći „strani investitor“, mnogi i dalje održavaju veze sa „maticom“. Nažalost, na slanju novca svojima se najčešće sve i završava.

A najveći potencijal tu, bar kada se posmatra iz švedske perspektive i sa švedskim iskustvom na umu, nije novac, već znanje i iskustvo tih ljudi. Zato bi stvaranje kanala komunikacije, razmene i saradnje sa njima bilo korisno za sve, pod uslovom da „opšte dobro“ još uopšte figurira kao nekakva vrednost.

Autor je novinar Global Reportinga iz Stokholma