Džefri Čoser i njegove čuvene Kanterberijske priče ponovo su nedavno objavljene. Reč je trećem izdanju na srpskom koje je u prevodu Borisa Hlebeca štampala beogradska izdavačka kuća NNK Internacional . Hlebec je za ovaj prevod 1984. dobio nagradu Miloš N. Đurić, a Čoserovu knjigu obogatio je iscrpnim predgovorom i pogovorom u kojem je, između ostalog, podrobno objasnio i teškoće sa kojima se suočavao tokom prevođenja tog zahtevnog štiva, kao i način na koji ih je rešavao.
U predgovoru u kojem iznosi Čoserovu biografiju (1340?-1400), Hlebec podseća na detalje iz Čoserovog života koji su mogli dovesti do stvaranja ovako koncipiranog dela kao što su
Kanterberijske priče
. Čoser je prilično burno živeo, bio je blizak engleskom dvoru, učestvovao je u ratu sa Francuskom, bio i zarobljen, pohađao višu pravnu školu… hodočastio u Španiji, bio u Italiji u diplomatskoj službi kada se očigledno i upoznao sa umetnošću rane renesanse. Bio je i mirovni sudija i poslanik za pokrajinu Kent u Donjem domu, pa je tako stekao sliku o visokim društvenim slojevima, ali i onim nižim. Zahvaljujući svojoj očiglednoj moći opažanja, u mislima je stvarao psihološke portrete mnogih ljudi koje je upoznao a koji će mu kasnije služiti, to je izvesno, za oblikovanje likova u delima koja je pisao. Na prvom mestu, u Kanterberijskim pričama koje su ga učinile slavnim. Čoser je, napominje Hlebec, u svojim radovima pomno beležio mnoge autore na čija se dela oslanjao. „Jedini kome se pominjanjem nije odužio jeste Bokačo, iako se njime obilato koristio“, piše prevodilac. A Bokačov Dekameron jedno je od dela čijom se konstrukcijom Čoser poslužio za pisanje Kanterberijskih priča – grupa ljudi, okupljenih iz jednog razloga (kod Čosera je reč o hodočašću na grob nadbiskupa Tomasa Beketa u Kanterberiju), priča svoje priče. Ovo, kako kaže prevodilac, gigantsko delo trebalo je da bude zbirka sa više od 120 priča a Čoser je stigao da napiše skoro četvrtinu – dva stiha iz
Opšteg prologa kao da sugerišu piščevu svest da je pred sebe stavio preveliki zadatak – „Ali dok mogu još vreme da nađem, / U ovu pripovest pre no što zađem“. Ipak i ono što je od priča ostalo živopisno predstavlja i muške i ženske likove: tu su vitez, mlinar, kuvar, kapetan broda, monah, bogoslov, kaluđerica, štitonoša… Džefri Čoser je, kao i Dante, napominje Hlebec, uveo narodni jezik u književnost, a svojim je delom „najdalje od svojih savremenika u Engleskoj izašao iz srednjovekovnih stega i klišea u susret novoj epohi humanizma i renesanse“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
