Arheologija sopstva – olfaktivna mapiranja

                       P { margin-bottom: 0.21cm; }Celine knjige – Austrijski Beograd (orijentalna sećanja) , Bočica ružine vode (dopisivanje priča) , Glas (granične note) , Pirov pobednik (kalemegdanske margine) i Praznični dani (trgovanje muzikom) neizostavno referišu ka polifokalnoj hermeneutičkoj optici, koja sadrži balkanistički, intermedijalni (muzički, pozorišni i filmski), arheološki, urbani i simboličko-olfaktivni sloj.

Pitanje specijalnosti je višeznačno – prostor je i grad i ulica i soba i čovek: „(…) / Nalazimo se u toj paučinastoj memli, / Ponovo, / Još jedan stambolski akord, / Kočije koje čekaju strpljivo da neko ne / krene, jesen koja je uvek obeležje / sećanja, / Između sobe i druge sobe / Tanak je zid, / Nalazimo se tu da niko ne zna, / Naše senke se sastaju / (…)“. Areal u koji autorka ušiva sopstvo sadrži Dorćol, Kalemegdan, Savamalu, Gundulićev venac, Bajlonovu pijacu, Skadarliju. NJena osnovna intencija je da se oksimoronski poigrava vremenom: prostori Starog Beograda se tako oslikavaju pojmovima nove starine i stare novine. Posebno je mirisima akcentovano vreme, kroz koje pesnikinja intenzivno putuje posmatrajući barokne fasade, radujući se restauraciji zapuštenih ćoškova, istražujući crkvenu arhitekturu. Razmišljajući o zakopanim žrtvenicima i hramova, ona poziva na život ispod slojeva grada.

Lik žene, koji spoznajemo u nutrini zbirke, planski je izuzetno heterogen. On je razložen i razuđen kao i Grad koji toj ženi daje identitetsko obličje. Rodno muška žena je ta koja spašava muškarca i vodi ljubav i u diskursu i u stvarnosti dok im tela komponuju fugu: „(…) Sa Jalije večeras duvaju vetrovi najtežih / reka, nema obala, sve je / Voda i sve je čitko, ja želim da / Stvaram kao priroda: savršeno, / Bez napora; lako se dešavaš u mojoj / glavi, / I posle kaži kako ne umem da te / osmislim. Želiš li još uvek / Da te spasim? / (…)“. Telo se obeležava vremenom – borama, podočnjacima, mladežima koji iskaču od umora, pramenovima sede kose. Ako krenemo od konstatacije da je „vreme svijen prostor, a prostor razvijeno vreme“ (Josip Užarević: Mbiusova vrpca: knjiga o prostorima , Službeni glasnik , Beograd, 2011) onda upravo dobijamo argument da objasnimo urbana krivljenja u intimu lirskog subjekta (jer Grad je u duši), na jednoj i vremenska istezanja u vidu kontemplativnih prebiranja po arheološkim naslagama. U tim potragama stiže se do antičkih tragova Mezije – nađene keramike, nakita, igračaka, ostataka žrtvenika, molitvenika.

Lirika pred nama nema pretenziju da govori o metanaracijama, velikim pričama. Čak i onda kada balkanistički pominje austrijski Beograd evocirajući orijentalna sećanja, ona to čini da bi nostalgično prizvala miris prošlosti. Putevi misli obično vode do malih stvari, simbola, hrišćanskih, jevrejskih, poput menore: „(…) A blizu ruževa, ogleda se u staklu gde i / menora i gramofon, / I poziva preko starog / telefona. / Ne mogu nikako / Da objasnim knjizi da telefon ne radi. (…)“. Kretanja po prostoru vode do ruševina, balkanskih, multikonfesionalnih sa aurama koje još uvek mitopoetski isijavaju: „(…) / Listam domaće pisce u antikvarni na / Merkalama, ispodvlačene stranice / Jugoslovenskim desnim i levim rukama, / Vrata sinagoge su zamandaljena iako je / Šabat, vraćam se, / (…)“. Lirski glas ovako peva o cikličnom vremenu, o večnom vraćanju istog, o persistentnom hodanju, da bi se na kraju stiglo na početak.

Mogući svet pesničke intime naseljen je malim pejzažima sačinjenim od svetovnih predmeta. On je teško estetski uklopiv u berkovsku kategoriju lepog koja podrazumeva „ljupko, nežno, ukrasno, glatko, mekano, delikatno, harmonično, svetlo i malo“ ( Mbiusova vrpca: knjiga o prostorima ). Lirski akteri dolaze u prisne ali neprijatne odnose sa stvarima i svakodnevnim ritualima – tu se itekako potmulo oseća tenzija: „Bol je i memla i posađena lavanda / U saksijama na prozoru, / I onda jednog dana, / Nekog koji nisam uspela da proreknem, / Alhemijska / metoda u radionici koja / pravi tofije, / Ručno, pa potom ih pretoči u liker, / Kojim se lakiraju kišni mantili, / (…)“. Pevanje o malom je odbrambeni mehanizam od čitavog spektra mega-pojmova: megalomanije, megalopolisa, megalografije.

Fokus pesnikinje je upravljen je na rutinske radnje usmerene ka samoodržanju: hranjenje, pijenje, čišćenje koje ona potom hedonistički boji. Lirska pitoresknost i emotivni štimung postižu se poročnim začinima , cigaretama, apsintom: „Istekne još po koja čaša apsinta / Iz sećanja u dunavskoj magli / Uz koju sedimo i ćutimo / (…)“. Impresioinističnost slike razrađuje se sfumatom, koji se postiže uz pomoć dima: „Mrak obojen crvenim. Dim obojen / mrakom“. Lajtmotiv pobuđenosti subjekta-koji-peva postiže se fenomenom ritualnog ispijanja kafe: „Pol, rekla sam mu, sećaš se da sam bila / Istovremeno i Pjer i Darželu, kako kad, / Zavisi od jačine jutarnje kafe koju / popijem, (…)/“.

Orkestracija mirisa, boja, sećanja obogaćena je uplivom drugih umetnosti: muzike (Filipa Glasa) i slikarstva (Pabla Pikasa, Leonida Šejke), pre svega. Doživljavanjem dramaturškinje Sare Kejn, na primer, kao čoveka oduzimanjem aure posredstvom intimnog prisvajanja, dobijamo novu optiku sagledavanja fenomena umetnika: „(…) / NJeni junaci te progone/volite se / Siluju te i ljube vlažnim usnama / /kroz memlu/ Kroz memlu/ / kroz memlu / Koju uzimaš intravenozno /“. Glasovi koje čujemo su trase duše, njene trajektorije, ulice, putevi, partiture pesama-etida a to je upravo čime nas je Sofija Živković formalno poslužila: intimnim fragmentima svakodnevice.