Brišu se granice između žanra i glavnog toka

Kao urednik osmislio je niz pomenutih antologija tematski ih grupišući po atraktivnim naslovima: Apokalipsa juče, danas sutra; U znaku vampira i U znaku vampirice; Urbane legende; Beli šum – priče o televiziji koja je bila jedna od prvih knjiga iz te edicije, te skoro objavljena Harp i druge priče o teoriji zavere. Sakupivši najbolja ostvarenja iz tih antologija, kako afirmisanih, tako i neafirmisanih pisaca, uredio je i objavio Antologiju nove srpske priče, redak pokušaj preseka domaće književnosti ovog žanra.

* U poslednjoj priči vaše zbirke „Poklade“ – „Anka ubica vampira“, glavna junakinja je Anka Cukić, heroina romana „Sva Teslina deca“. Šta vama znači taj lik?

– Ona je lik o kome uvek volim da pričam. Ona se najpre pojavila kao epizodni lik u romanu Čovek koji je ubio Teslu i nije imala naročiti uticaj na zaplet, ali onda se dogodilo da taj lik dobije sopstveni život i zauzima sve više prostora u mojoj glavi. Sviđao mi se koncept prve srpske superšpijunke u vreme 20-ih godina 20. veka, kao svojevrsni pandan sadašnjem Džejmsu Bondu. Svi znamo kako danas izgleda taj poznati špijun, a i svi znamo da je nastao na osnovu istinite priče o našem čoveku, Dušanu Popovu, koji je svojevremeno bio tajni agent, pa ga je Ijan Fleming iskoristio kao inspiraciju i osnovu za kreiranje Džejmsa Bonda. Kad se taj točak zavrti, Anka Cukićsasvim lepo zatvara ovaj krug. Priča o njenom životu, o tome kako je postala špijunka i kako je počela da radi za Apisa i interese tadašnje srpske države bila je za mene vrlo inspirativna.

Kad sam razmišljao o prednastavku romana Čovek koji je ubio Teslu, odlučio sam da za Anku Cukićnapišem nešto što bi se moglo nazvati origin story, i to kao kratak roman sa pustolovnim elementima nalik na romane iz omladinske književnosti. To je mene oduševljavalo kad sam bio mlad, dela Karla Maja, Žila Verna, Herberta Džordža Velsa tako da su sasvim namerno Sva Teslina deca poprimila takvu formu. Međutim, kako to obično biva, kratki roman je ubrzo narastao i Anka Cukićje postala vrst prizme kroz koju se prelamaju razni aspekti sveta koji sam zamislio za alternativni univerzum iz ta dva romana, a koji ja nazivam Teslaverzumom. U Ankin život sam uneo i ljubav prema borilačkim veštinama, putovanja morem… Mislim da ona zaslužuje čitavu seriju priča i otud sam o njoj pisao i u Pokladama. U priči Anka, ubica vampira nailazimo na niz likova iz Teslaverzuma, u svojevrsnom pastišu serije Bafi, ubica vampira i vampirske ikonografije uopšte.

* Kad ste uređivali „Antologiju nove srpske pripovetke“ koristili ste globalne legende o apokalipsi, vampirima, televiziji… Zašto ste se opredelili za taj pristup ne samo kao urednik, veći kao pisac?

– Antologija je nastala zahvaljujući mojoj višegodišnjoj saradnji sa čitavom plejadom naših pisaca i spisateljica. Inače, kod nas je scena u žanru priče vrlo živa, uprkos nedostatku platformi za plasiranje ove kratke forme, jer danas gotovo da i ne postoje časopisi u kojima bi pripovetke mogle da budu objavljivane i steknu publiku. To je bio jedan od mojih motiva pre sedam-osam godina, kad sam osnovao svoju izdavačku kuću Paladin: da pokrenem serijal knjiga kratke domaće proze, s tim da akcenat ne bude na žanrovskom momentu, dakle da tu budu i priče klasične, lepe književnosti, rame uz rame sa naučnom fantastikom, hororom… U svetu se to odavno većradi, ima mnogo objavljenih tematskih antologija. Obično sam birao teme na osnovu momenta koji mi je bio u tom trenutku aktuelan. Prva antologija bila je Beli šum, sa pričama o televiziji i tada je upravo bila aktuelna prva sezona Velikog brata, pa je to naravno bio svojevrsni okidač. I moja priča u toj antologiji je komentar i kritika rijaliti fenomena. Knjiga je naišla na odličan prijem ne samo kod publike, veći kod pisaca, kojima se ideja dopala.

Pozvao sam sve pisce koji hoće da učestvuju u tim koncepcijskim knjigama da napišu priču od pet do pedeset pet strana i vrlo sam zadovoljan izborom za Beli šum, jer tu imate priče jednog Kecmanovića ili Pavkovića, ali isto tako i one mladih autora koji se tek probijaju. Granice između žanra i književnosti glavnog toka se brišu i sada je teško naći književna dela u kojima nema elemenata fantastike, trilera, romanse ili istorijskog romana. Posle priređenih pet tematskih antologija shvatio sam da imam more materijala i hiljade objavljenih stranica, sa izvrsnim pričama koje bi bilo šteta ne istaći na jošjednom mestu i ponuditi širokoj čitalačkoj publici. To je svojevrsni presek naše književne scene u poslednjih sedam-osam godina. Skoro da niko drugi to nije uradio jer je komercijalno neisplativo, a imena od kojih bi se očekivalo da tako nešto urade s autoritetom moraju da se suočavaju sa raznim preprekama među kojima je i međusobna surevnjivost suprotstavljenih književnih klanova i grupacija, a ja sam tu bio u relativno komfornoj poziciji jer me uvaženi pregaoci na polju književne matice uglavnom identifikuju sa žanrovskim stvaralaštvom, pa me verovatno ne doživljavaju kao konkurenciju.

* U Hrvatskoj vas je jedna voditeljka pitala da li bi ste želeli da budete prevedeni na hrvatski i budete objavljeni tamo. Pošto je vašodgovor isečen u montaži, sad vas pitam šta mislite o tom prevodu na hrvatski?

– Mislim, naravno, da nema nikakve potrebe da se književna dela prevode sa srpskog na hrvatski i obrnuto. To je potpuno besmisleno. Podseća me na vreme kad je tamo uvezen film Rane pa se zagrebačka publika ludo zabavljala čitajući titlove na platnu. Nije to samo našrecept, tako su i Slovaci titlovali češke filmove posle njihovog razlaza, i obrnuto. U ovom regionu postoji mnogo manifestacija i književnih konkursa na koji su pozvani pisci koji pišu na jezicima koje ne treba prevoditi, premda je sve to u stvari jedan jezik. Ono što je moja generacija u školi izučavala kao srpskohrvatski.

* Kako objašnjavate fenomen Stivena Kinga koga ste među prvima počeli da prevodite, a u skorije vreme preveli njegova „Godišnja doba“ za izdavačku kuću Booka?

– Stiven King je fenomen za sebe. On je izuzetno talentovan i izuzetno vredan pisac koji se nekako zadesio u pravo vreme na pravom mestu, jer danas osim što se talentovani i vredni, morate imate i dosta sreće. On je sreće imao. Njegov prvi roman Keri, početkom 70-ih otkupljen je za ekranizaciju i po njemu je snimljen film koji je režirao Brajan de Palma. To je bilo vreme kad je novi horor kao žanr bukvalno eksplodirao u književnosti i kad je odjednom stekao ogromni broj čitalaca. Otud i interesovanje izdavača za horor, i ne samo za Kinga. Njegovim stopama pošlo je sijaset mladih pisaca, koji su isprva bili okrenuti postmoderni, da bi shvatili kako u žanru horora ili naučne fantastike mogu da nađu, da kažemo bukvalno, uhlebljenje. Druga polovina 70-ih i 80-e vrlo su plodan period za pisce ovog žanra, 90-ih većcela stvar počinje da se rasplinjava i raspada, da bi se početkom novog milenijuma učinilo kao da horor više nema šta da kaže. Ali on je zapravo, kao što smo većrekli, prodro u druge žanrove i ono što se naziva književnom maticom, maskirao se i infiltrirao, tako da ga i danas i te kako ima na književnoj sceni.

Prestao sam da čitam Kingove knjige negde pred kraj 90-ih i nisam se pokajao zbog toga. U njima više nije bilo one težine koju sam osećao 80-ih, kad sam otkrivao taj žanr. Tada sam se oduševljavao načinom na koji pripoveda, ulazi u tok svesti svojih junaka, dočarava likove kao da su stvarna živa bića, a ne puki proizvod mašte. Sve je to nekako nestalo posle one čuvene saobraćajne nesreće koju je King jedva preživeo jer ga je udario kombi dok je šetao i razmišljao o svojoj novoj knjizi. On i dalje objavljuje po dva romana od po najmanje petsto stranica godišnje, ali to ne može da se meri sa onim što je stvarao ranije i postaje potpuno besmisleno. Godišnja doba su antologija iz 80-ih, a preveo sam i Gole kosti koje takođe treba da objavi Booka, zbirku priča takođe iz tog perioda.

* Da li je za vas Tesla, pored istorijske ličnosti, ujedno i mit?

– Mitologizovao sam ga za sebe i sopstvene ciljeve. Njegov život je sam po sebi toliko interesantan da ima elemenata dovoljnih za mit. Za potrebe sveta koji sam stvorio te sam njegove atribute dodatno pojačao i sad više ne mogu da razlikujem stvarno od sopstvene imaginacije. Moj Tesla mi se – naravno – malo više dopada od onog stvarnog, istorijskog. Sad pripremam treću i poslednju knjigu iz Teslaverzuma u kojem će se, ne pitajte me kako, pojaviti i Anka Cukić.