IGOR MAROJEVIĆ: Rekonstruisana verzija za čitaoce u Srbiji

– Od petnaestak knjiga koje sam preveo (među čijim autorima su i klasici španske odnosno katalonske književnosti – Maks Aub, Đosep Pla, Kim Monzo…), kad je u pitanju domaći javni prostor, odabrao sam da učestvujem u promociji samo trojice zastupljenih pisaca – Čileanca Roberta Bolanja (nekoliko knjiga, više zbog postupka nego teme) i, više zbog teme nego zbog postupka, Španca Miguela Saensa (Biografija Tomasa Bernharda), a sada, Kolumbijca Huana Pabla Eskobara (Moj otac Pablo Eskobar). To su tri moguća modela literature danas, bez obzira što se samo jedan od pomenutih autora striktno bavi fikcijom. Međutim, Mišel Uelbek i Karl Uve Knausgor svojim romanima su u 21. veku pomerili granice između autobiografskog i izmaštanog, tako da se i kod Saensa i kod Eskobara uprkos isprva nefikcionalnom okviru u velikoj meri pojavljuje osećaj za naglašavanje grotesknog dela svakodnevice, jedan od neophodnih preduslova za pisanje proze – kaže Marojević.

* U slučaju Bernhardove biografije (Alexandria Press & Laguna) i Pabla Eskobara (Laguna) ono što je isprva bila biografija na momente deluje kao uzbudljiv roman. Kod prvog dela to je verovatno posledica neobičnog, kao književnog života naslovnog junaka i činjenice da su i naslovni junak i autor – pisci. Međutim, Pablo Eskobar je bio kralj kokaina a njegov sin dizajner?

– Sa izvornim izdavačem Planetom beogradska Laguna dobila je veoma povoljan ugovor, u smislu da je izabranom prevodiocu – i, samim tim, priređivaču – omogućeno da delove knjige upućene pre svega neuporedivo verziranijim kolumbijskim i hispanskim čitaocima izostavi ili skrati. Tako sam one delove koji su se ticali više naslovnog junaka, a koji su srazmerno mnogo zanimljiviji kao književna građa, stavio u prvi plan. S druge strane, i detalji koji se tiču pokušaja suparničkog kalijskog klana da novac koji im je, po njihovim proračunima, pokojni patron medeljinskog, posle bespoštednog međusobnog rata ostao dužan, naplati od Huana Pabla i njegove porodice, i njeni pokušaji da se posle toga snađe u Mozambiku i Argentini, gde se na kraju zastalno i nastanila, kriju veliki trilerski naboj. Pokušao sam sa svoje strane da ne pretvorim celi naslov pre svega u ljubavnu priču Sebastijana Marokina – već dvadesetak godina zvanično ime Huana Pabla Eskobara – i njegove buduće žene Andree, ali i da onemogućim čitaoca da ga zaboravi i ne shvati kao individuu apriorno neemancipovanu od rođenog oca. To je najmanje što je zaslužio jer je, otkako je kao maloletnik odlučio da odustane od osvete za očevu pogibiju, da ne nastavi rat i, kasnije, da se posveti miru, porodici i aktivnoj antikokainskoj i antimafijaškoj kampanji, da traži oproštaj od ukućana stradalih u Pablovim obračunima, posebno sinova političara koje je njegov otac ubio, Rodriga Lare i Luisa Karlona Galana, odluka da Seba dobije Nobelovu nagradu za mir imala bi mnogo više smisla od mnogih u tom žanru donetih poslednjih godina.

* U tom slučaju je indikativno puštanje nagrađivanog filma „Gresi mog oca“ (koji su zajedno uradili Nikolas Entel i Huan Pablo/Sebastijan) 2010. u okviru UN-ovog zvaničnog proslavljanja Međunarodnog dana mira?

– Pri svemu tome ne bi bilo baš okej zaboraviti da jeEskobar junior zbog očevog legata sve do pre koju godinu aktivno smatran mogućom metom odmazde. Zbog toga je, između ostalog, i njegova knjiga izvorno objavljena tek prošle godine.

* U svetlu brojnih filmova i knjiga upriličenih o Pablu Eskobaru od njegove smrti decembra 1993, od kojih su neki naslovi kao serija „Narkos“ u produkciji Nefliksa i film „Eskobar izgubljeni raj“ sa Benisiom del Torom svetski popularni, šta od dosad skrivanih istina nudi „Moj otac Pablo Eskobar“?

– Iako se serija Narkos dobrim delom oglušuje o istinu, smatram je vrhunskom jer na kreativan način kombinuje maštenost i činjeničnu verodostojnost, na šta kao umetničko delo ima apsolutno pravo. Druga stvar su slepo biografske knjige kakve se, s jedne strane, husovski kunu u životnu istinu koju s druge, zbog ličnih i političkih razloga, izdaju na svakoj mogućoj stranici. Tako posle napisotine Roberta Eskobara, Moj brat Pablo, tek sada kod sina možemo pročitati pravu istinu o involviranosti porodice u patronovo ubistvo, o nekim detaljima iz njegove kratke ali kobne političke karijere, kao i to da njega možda nisu likvidirali ni američke agencije DEA i CIA, kolumbijska policija niti suparnici iz Kalija… Takođe, Huan/Seba je uspeo da uravnoteženo objasni naizgled nespojive očeve karakteristike u vezi sa nasumičnim ubistvima ljudi zbog rata protiv kolumbijske države i njegova zverstva uopšte i, s druge strane, njegovu apsolutnu nežnost kao oca i ličnu sklonost infrakturnoj naklonosti sirotinji, zbog čega i dan-danas mnogi Kolumbijci i turisti masovno posvećuju njegov medeljinski grob. Na kraju krajeva, srpski čitaoci bi studiranjem istina o najmoćnijoj svetskoj mafiji na kraju 20. veka možda mogli da izvuku pojedine pouke o njenom uticaju na surovost ovdašnjih kriminalnih organizacija, na njihov imidž kićenja divljim kućnim ljubimcima i njihovu moć ne samo u odnosu na suparnike i obične građane nego i u odnosu na državnu politiku. Naravno, ako takve i slične pouke u Srbiji, nesklonoj političkim poukama i presklonoj kobnoj inerciji, ikoga više iskreno zanimaju.