Književni Novi Sad

„Tri su markantna pisca odredila i overila književni ambijent Novog Sada, jedne od prestonica srpske kulture, u dvama vekovima postojanja – kaže Ređep. „Najpre, to je Jakov Ignjatović (1822-1889), srpski Balzak, čije stvaralaštvo obeležava period posle Bune (1848). Zatim, to je Žarko Vasiljević (1892-1946), lirski hroničar Vojvodine, posle kataklizme Prvog svetskog rata (1914-1918). Najzad, tu je Aleksandar Tišma (1924-2003), hroničar i svedok holokausta i preživljavanja (opusa datiranog posle Drugog svetskog rata – 1939-1945)“. Priređivač navodi da sva trojica pokazuju drugu stranu medalje Novog Sada, njegove neravnine i tragične sudbine, njegovu drugu, onu tamnu stranu. „Bave se opsesivno dilemom života ili ponašanja. Originalno i autentično beleže epohu. Aktuelnost prosedea ove trojice pisaca koji su pribavili za sve nas oreol autentičnog života. Onog koji je u prošlosti, zadužbinarskoj i prenumerantskoj, tako često bio gotovo neodvojiv od ponašanja, marionetskih kretnji, ritualan graždanskih i beamtreskih. Pokazalo se i u ovom slučaju da su katkad baš neblagodarni sinovi, oni, dakle, koji ne pristaju na laž fasaderstva i ne zadovoljavaju se kozmetičkim intervencijama, zapravo na istinitoj stazi prepoznavanja svog duhovnog zavičaja, svog doživljenog sna“, dodaje Ređep.

„Mikrokosmos Novog Sada, na stranicama Ignjatovića, Vasiljevića i Tišme, nije realizovan u zatvorenom krugu sebičnih jednospratnih i prizemnih svojinskih prava, nego u amalgamu svega onoga što je stizalo, biralo, i na tom istom trotoaru vladalo kao mogućnost. Sva čitačka i putnička iskustva ove trojice autora, odjednom su se, manje-više prepredeno i pritajeno pronicljivo sklupčala, poput vodenih žigova, na poveljama, testamentima, pismima, predviđanjima. Kad smo već kod tih doživljenih profetskih slika, valja napomenuti i sada da je Vasiljević uoči Drugog svetskog rata, u pesmi posvećenoj malom Iricu, a oblikovanoj kao pismo, zavetna molba, najavio, i to i te kako bolno, Holokaust, a da se čitava tajkunska mreža uspeha i bankrota, pranja novca i korupcije i te kako otvoreno predskazuje u prozama i romanima Jakova Ignjatovića. Panoptikum zla je, i za Aleksandra Tišmu, svoju tužnu agendu imao baš u Novom Sadu, isto“, kaže još priređivač.