Madam Stajn o don Pablu

Autorka ne prati hronološki redosled, tako da se u knjizi prepliću različite teme i motivi – rane slikareve faze, njegov titanski i kreativni duh, kao i saradnja sa Apolinerom, Koktoom, Brakom, Derenom i drugim predstavnicima avangarde koje je Stajnova okupljala u svom salonu u Parizu. Autorka se pojavljuje i kao učesnik događaja i kao arbitar, tako da je ogled o Pikasu istovremeno i svedočanstvo iz privilegovane blizine o njegovom privatnom životu, njihovom prijateljstvu, kao i druženju sa najvećim umetnicima prve polovine 20. veka.

Gertruda Stajn, Jevrejka nemačkog porekla, rođena je u gradiću Aligeni u Pensilvaniji. Detinjstvo je provela u Beču i Parizu, a u Americi je diplomirala psihologiju kod profesora Vilijama Džejmsa (brat romanopisca Henrija). Po završetku studija vraća se u Pariz, gde će sa kratkim prekidima živeti do svoje smrti (1946). Gotovo da nema smisla rekapitulirati biografiju Stajnove, budući da su u svetu dosad već objavljeni brojni pikantni detalji njene životne priče. Bila je velika u svakom pogledu – telesnom građom, obrazovanjem, nesputanom slobodom da kaže i uradi ono što hoće i može. Smatra se da je upravo ona bila autor sintagme „da je 19. vek trajao do 1914. godine“ (misao je kasnije pripisivana Herbertu Ridu i Marku Ristiću), želeći da kaže kako je stara umetnost ostala nedorečena pred događajima koji su usledili na istorijskoj sceni (Prvi svetski rat).

Njena kratka kosa, gromoglasni smeh, njena kolekcija slika i Fordovih automobila (upravo tim redosledom) izgradili su legendu o Gertrudi Stajn. A sve je počelo 1903. nakon dolaska u Francusku iz SAD, kada se uselila u pariski stan svog brata Lea, koji se nalazio u Ulici Floris br. 27. Gertruda i Leo bili su među prvim kolekcionarima slika i dela avangardnih umetnika toga doba. Da bi se dobila predstava o bogatstvu njihove zbirke treba samo spomenuti da su Stajnovi od 1905. do 1920. posedovali 180 dela Matisa, Gogena, Pikasa, Braka, Šagala, Modiljanija i drugih majstora. Sa uvećanjem kolekcije, brat i sestra počinju da primaju goste. Tako je nastao salon subotom uveče kod Stajnovih, za koji je neko rekao da je najslavniji salon u Evropi. Njihov stan su posećivali Apoliner, Pikaso, Maks Žakob, Kokto, kao i književnici izgubljene generacije (Hemingvej, Ficdžerald, Sinkler Luis).

Kao kreator svojevrsnog muzeja u privatnom stanu, Gertruda je bila zaštitnik umetnosti i osoba pionirskog i vizionarskog duha. Činjenica koja ima još veći značaj jeste to što je Stajnova ne samo napravila jednu od najboljih kolekcija moderne umetnosti, i materijalno i duhovno podržavala čitavu plejadu talentovanih stvaralaca – već je „uspostavila i standarde za specifično čitanje i razumevanje istorije umetnosti“ (M. Gržinić). Oni koji su činili umetnički krem Pariza bili su redovni gosti u domu Stajnove, a pohvala i potvrda talenta mladim stvaraocima često je predstavljala neku vrstu reference na putu njihove slikarske ili literarne afirmacije. Pikaso je u ovom salonu uradio čuveni portret Gertrude Stajn (govorilo se da mu je pozirala čak osamdeset puta), a mladi Hemingvej dobio prve lekcije iz spisateljskog umeća.

Gertruda je često nazivana „velikom spisateljicom koju niko ne čita“, čiji prozni i pesnički eksperimenti još uvek zbunjuju kritičare. Ako su literarni radovi izazivali sumnju, ono što joj se nije moglo osporiti jeste da je bila značajan pokrovitelj umetnosti i jedan od prvih kolekcionara kubističkih slika. Nije, otuda, čudno da je već 1909. napisala prvi poetski tekst posvećen svom prijatelju Pablu Pikasu. Za razliku od ovog koji odiše potpunom fascinacijom umetnikovom ličnošću i delom, ona 1938. piše daleko opširniji ogled, gde posle trodecenijske distance objektivnije analizira slikarev opus. Rukopis je pod naslovom Pikaso iste godine objavljen u Parizu, a 1939. u engleskom prevodu izlazi kod njujorškog izdavača Skribnera.

Jednim delom svog bića gospođa Stajn i don Pablo bili su dovoljno blizu, ali su drugim delom bili suviše daleko. Dve individue i dva paralelna vulkana („američki pragmatizam i iberijski policentrizam“), širili su koncentrične krugove vlastite nadmoći. Gertruda je bila šef parade, ali ne onaj ko samo diriguje, već koji pomaže, razume, rešava probleme, a Pikasa je odlikovala nepresušna inventivnost, enormna energija, ali i sposobnost prilagođavanja. Kako je onda uspostavljena relacija između dveju tako jakih i izražajnih personalnosti? Za početak, oboje su bili privrženi kubizmu. Stajnova je u pojedinim književnim delima pokušala da načini neku vrstu paralele teorijama kubizma, a to se ogledalo u čestoj upotrebi raznoraznih vrsta ponavljanja, i krajnjem uprošćavanju i fragmentaciji teksta.

Nadahnuta knjiga Gertrude Stajn o jednom od najvećih slikara moderne nije od kapitalnog značaja samo za istoričare umetnosti. Pisana pre sedam i po decenija, ona i danas deluje živo i aktuelno. Gertruda je u Pikasu prepoznala istinskog genija koji je revolucionarno promenio shvatanja o slikarstvu i razumevanju vremena koje je dolazilo. Dok su gledajući u 20. vek, Matis i svi ostali videli stvarnost 19. veka, „Pikaso je bio jedini koji je video 20. stoleće svojim očima, i video je njegovu stvarnost“, govorila je Stajnova. Osim što je raspolagao nesumnjivim talentom, Pikaso je instinktivno osećao puls vremena. Zato je u svakom trenutku umeo da nasluti šta se nudilo kao trend ili prevratnički pokret, transformišući ga na način koji je bio samo njegov i neponovljiv.