Neobično komponovana knjiga

Priča se dotiče još nekih: Rajka Sjekloće, Aleksandra Ristovića, Saše Hadži Tančića. S posebnom toplinom Simonović piše o ovom poslednjem, svom zemljaku i dugogodišnjem prijatelju, vrsnom tumaču njegovog pesničkog opusa, kome se, posthumno, obraća ovom knjigom. Osim Radovića, pomenuti pesnici su mrtvi, tako da je knjiga neka vrsta podsećanja i na njihove najznačajnije knjige i na pesnikove susrete i druženja s njima. Ona je i mini antologija njihovih najboljih pesama, i pesama samog autora, koji se poslednjim zbirkama vinuo do zenita. Onaj Dis u meni sadrži dvadeset i jedan zapis. Najvećim delom, oni su objavljeni u književnim časopisima i novinama. Pisani su još od osamdesetih godina prošlog veka do nedavno, raznim povodima (pojava knjige, antologije, dodela nagrade, pesnikove beleške s putovanja, prepiska s prijateljima). Tekstovi su kratki, prozno-esejistički, izrazito lične note, pisani su u prvom licu jednine i množine, zavisno od godine kad su nastali, u promenljivim raspoloženjima. Dobro je što ih Simonović nije naknadno ujednačio i što ih nije dopisivao. Oni dočaravaju pesničku atmosferu jednog prohujalog vremena (kad su pesnici bili stvarno pesnici!), ali i otkrivaju nepatvoreno divljenje tada mladog pesnika, Simonovića, prema veličinama srpske poezije.

Ima među njima i krajnje autobiografskih zapisa, u kojima se naznačuje, ako ne i objašnjava, kako su nastale neke najpoznatije njegove pesme. Vidi se da je pesnik i te kako držao do strukture i forme svake zbirke i da je posebnu pažnju posvećivao jeziku, kao elementu složenih, mnogostrukih značenja, uglavnom zatrpanih u najdubljim slojevima stiha. Dobrim delom ova, namerno obimom nevelika knjiga ispituje veze literature i života, često nevidljive, i tako nastavlja tradiciju komentara Miloša Crnjanskog uz Itaku. Ništa neobično! Jer moderna književnost gotovo da ne može bez komentara, ili sličnih pratećih tekstova.

I još nešto: ova knjiga potvrđuje staru misao da o pesnicima najlepše pišu pesnici. Na tumačenju pesme Kiridžijska Borislava Radovića, Simonoviću mogu da pozavide mnogi kritičari srpske poezije. Kao što će savremeni pesnici poželeti da o njima neko napiše zapis kao što je Soba Jovana Hristića. U ovom tekstu, na trenutke ispovednom i dirljivom, Simonović je napisao: „Svaka mu čast… uživao sam u njegovom ćutanju“.

U knjizi Onaj Dis u meni čitamo odabrane stihove srpske narodne poezije, koje je Simon Simonović unosio u svoje pesme, kojima je bio inspirisan i na koje se poziva u svojim zapisima. I odu Branku Radičeviću, prvom srpskom pesniku koji brine o rečima, smišlja kako će napisati pesmu i zatim je tumači. I koji je politički progonjen. Kao i tekst Onaj Dis u meni, po kome je knjiga naslovljena, u kome govori o svom pesničkom podneblju. I upušta se u raspravu zašto se melanholija, s medicinske tačke, pretvara u razgovor o depresiji. Tu je i poslednji zapis Ljubavne pesme, najbliži prozi, s pesmom Okrenuta leđima, koja je, u stvari, njegov središni deo. U njemu, pomalo ironično, svojoj dragoj koja mu je banula posle ponoći i koju je poslužio medom od žalfije, Simonović nagoveštava ljubavnu pesmu koju će napisati, dok ona blago hrče.

Neobično komponovana knjiga: sloj priča, sloj eseja, sloj autobiografskih beležaka, sloj poezije, tuđe i sopstvene. Iako obiluje navodima iz etnologije, medicine, mitologije, botanike… čita se lako i s uživanjem! Zahvaljujući pre svega Simonovićevom pripovedačkom filu koji povezuje ove slojeve.