Spoj nebeskog i zemaljskog

Pojava i širenje hrišćanstva daju mu novu dimenziju: postaje mesto gde će se ostvariti novi savez između Boga i ljudi. Starozavetni Bog ima Izabrani narod; novozavetni je izabrao čitavo čovečanstvo. Pored zemaljskog, hrišćanstvo donosi i pojam Novog, nebeskog Jerusalima: to je – prema Otkrovenju, poslednjoj knjizi Novog zaveta – mesto gde Bog živi u večnom zajedništvu s onima koji su upisani u knjigu života. U srednjovekovnoj hrišćanskoj kulturi, pojam Jerusalima predstavlja oličenje svih najviših vrlina i otelovljenje ideala sjedinjavanja zemlje i neba.

U vremenima kad zemaljski Jerusalim ostaje van domašaja hrišćanske vlasti, njegova svojstva i načini ispoljavanja svetosti prenose se u nove centre, koji time postaju Novi Jerusalimi. Njihovo nastajanje i uobličavanje tema je studije istoričarke umetnosti Jelene Erdeljan, docenta na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Podsećajući da su Novim Jerusalimima smatrani i Arta, Nikeja, Pariz, Venecija i Novgorod, ona se usredsređuje na Konstantinov grad na Bosforu te tri prestonice u slovenskim pravoslavnim zemljama u poznom srednjem veku – Trnovo, Beograd i Moskvu.

Carigrad je već u vreme osnivanja nazivan Novim Rimom; Novim Jerusalimom prvi put je nazvan dva veka kasnije, oko 500. godine. Centar carstva postaje i centar sveta: bogomčuvano i bogomizabrano mesto gde stanuje Bog, „tačka konvergencije vertikalnih i horizontalnih puteva, sublimacija vremena i prostora, postaje centar hodočašća ka kojem gravitira čitava vaseljena“. Naučnica ističe da se pod centrom ne podrazumeva mesto, već pre svega funkcija.

Autorka podrobno opisuje i tumači procese jerusalimizacije Carigrada od Konstantina preko Teodosija do Justinijana i Iraklija, te pod vladavinom dinastija Makedonaca, Komnina i Paleologa. Slika idealnog grada, ukazuje ona, „obnavljala se i iznova potvrđivala, večito konstruisala, obogaćivala periodično i zakonomerno upravo u trenucima kada je bilo potrebno posebno naglasiti njegov izuzetan status… u trenucima preteće propasti ali i čudesnih izbavljenja… i prilikom ustoličenja nove dinastije ili cara“. Identitet Carigrada kao Novog Jerusalima bio je kompleksan i do tančina razvijen do kraja komninske ere, odnosno dve decenije pre nego što će ga 1204. osvojiti krstaši. U to vreme, Carigrad je bio „idejni i materijalni rasadnik ideje Jerusalima, njegov autentični supstitut, kao što je to Sveta zemlja bila u doba Konstantina i u ranovizantijskom razdoblju“. Najveći hrišćanski grad na svetu u to vreme ima oko hiljadu crkava te tri hiljade i šest stotina relikvija 476 svetitelja, od kojih su najdragocenije one vezane za Hrista i Bogorodicu. Dva i po veka kasnije, u vreme njegovog pada pod osmansku vlast, „realnost Carigrada kao Novog Jerusalima već je živela i nastavila da živi u onim sredinama koje su svoj identitet gradile preuzimajući i preoblikujući elemente identiteta romejske prestonice i spajajući ih sa sopstvenim nasleđem i težnjama“.

Pravoslavni Sloveni iz bližih i daljih zemalja doživljavaju Carigrad kao vrhunski primer prostorne ikone idealnog grada, kao prototip koji je trebalo oponašati, prenositi i upodobljavati se njemu… Na primeru Trnova, koje je više od dve sto godina bilo prestonica Drugog bugarskog carstva, autorka objašnjava kako su vladari, u saradnji s duhovnom i intelektualnom elitom, stvarali predstavu o gradu posebne misije. Pored graditelja, ogromnu ulogu u tome imaju letopisci, autori apokaliptičko-eshatoloških tekstova, prevodioci. Oni svoju prestonicu nazivaju bogomčuvanim i bogomizabranim mestom, Novim Carigradom, a time, posredno, i Novim Jerusalimom. Pored univerzalnih, u ideologiji Drugog carstva važnu ulogu igraju i lokalni odnosno nacionalni kultovi: svetog Dimitrija, svetog cara Petra, svete Petke, svetog Jovana Rilskog… Na osnovu toga i analogičnih pojava kod Rusa autorka zaključuje da „jerusalimski program prestonice u poznom srednjem veku podrazumeva inkorporiranje prethodno već izgrađene svetosti i državnog identiteta“. Drugim rečima, tadašnji ideolozi znaju kako se pojačava veza između vladara i podanika.

Moskovski jerusalimski program je, smatra Erdeljanova, najsveobuhvatniji i najdugotrajniji u odnosu na ostale prestonice pravoslavnih Slovena, jer pored prihvatanja univerzalnog podrazumeva i potpuno preuzimanje sume svih prethodnih prestoničkih identiteta srednjovekovne hrišćanske Rusije – kijevskog, vladimirskog i novgorodskog. Nastanak doktrine Moskve kao Trećeg Rima i Novog Carigrada, odnosno Novog Jerusalima, „gradi se postepeno i u kontekstu oslobađanja od Mongola, pada Carigrada i uzdizanja moskovske kneževine na carstvo“.

Beograda što se tiče, njegov prestonički program trajao je tek nešto više od dve decenije, dok je u njemu stolovao despot Stefan Lazarević (1402-1427). Za razliku od Trnova i Moskve, on je sazdan „na urbanoj matrici i sa programom zasnovanim ne na nacionalnim već na univerzalnim hrišćanskim kultovima“.

Studiju su za objavljivanje preporučili izuzetni autoriteti u ovoj relativno novoj naučnoj oblasti: članica Bugarske akademije nauka Elka Bakalova, profesorica Katoličkog univerziteta u Luvenu Barbara Baert i prof. dr Vlada Stanković iz Beograda. Bakalova posebno ističe novatorski rad Jelene Erdeljen kad je reč o predmetu istraživanja i metodologiji, ali i njenu ogromnu erudiciju i poznavanje izuzetno obimne literature.

Istraživačima i studentima ova, mnogim svojim elementima pionirska studija, predstavljaće veliku pomoć i putokaz. Ne samo kod nas. Prof. dr Baert piše da je po sredi značajan doprinos interdisciplinarnim jerusalimskim studijama i novoj ikonologiji, te izražava nadu da će knjiga Izabrana mesta Jelene Erdeljan što pre biti prevedena na engleski i tako postati dostupna istoričarima umetnosti i na istoku i na zapadu.

Laskava mišljenja vrhunskih evropskih autoriteta nisu posledica kolegijalne uviđavnosti: iskazana su na osnovu dubokog uvida u sve njene slojeve.