Site name

LAKŠE OD PAPERJA

ZAHAR PRILEPIN: Fukujama kao vic

Događa se da ljudi žele da pričamo o različitim temama, a ne samo o književnosti, šta više to mi je mnogo prijatnije, jer pričati o književnosti, po meni, nema mnogo smisla - sve što imam da kažem o tome, rečeno je u knjigama. Ne mogu da nastupam kao reklamni promoter svojih tekstova. Ali, ono što razlikuje Srbiju od bilo koje druge zemlje jeste to što, ako kažem da je Rusija divna zemlja, sala može da aplaudira.

Piše: Jelena Tasić

06. novembar 2015. 17:20

Za nešto je potrebna ogromna buka, a za nešto apsolutna tišina: Zahar Prilepin

U Nemačkoj ili Italiji takvo reagovanje ne mogu da očekujem. Tamo misle da im se rugam. Mogu da mi odobravaju samo ako kažem da je Rusija užasna ili totalitarna država. Ja im to ne govorim, zato što tamo postoji čitava klasa ruskih pisaca koji o tome pričaju. Već 25 godina to je njihov hleb - kaže za Danas Zahar Prilepin, vodeći savremeni ruski pisac, koji je na nedavno završenom, 60. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga predstavio svoj poslednji roman Obitelj, koju je, u prevodu Radmile Mećanin, objavio Samizdat B92.

Njegovo gostovanje bilo je glavni i ubedljivo najposećeniji događaj, što se tiče i publike i medija, na štandu Ruske Federacije, ovogodišnje zemlje počasnog gosta Sajma knjiga. Ovenčana sa četiri najprestižnije ruske književne nagrade, Obitelj je, kako kaže autor, velika porodična priča postavljena na veliki istorijski temelj, u kojoj ima 120 likova, od kojih su stotinu stvarnih. Iza romana stoji petogodišnji istraživački rad u arhivama, a i piščev deda je tri godine bio zatočen u Solovjetskom logoru.

* Zašto je posle svega što ste napisali na red došao Solovjetski logor?

- Istorijska epoha zapravo nema nikakav značaj i ne vidim nikakvu razliku između logora koji opisujem u ovoj knjizi ili životopisa sveca koji je uradio Evgenije Vodolazkin u romanu Lavr. To je jedno isto. Ta priča je mogla i danas da se dogodi. Razlika je samo u prisustvu velikog broja različitih tipova na Solovjetskim ostrvima, koji su međusobno sasvim suprotni, što je u takvim uslovima, uprkos cinizmu koji sam izgovorio, veoma bogata trpeza za pisce. Ali, tom stolu treba prići čistih ruku.

* Logor se nalazi na mestu srednjovekovnog manastira - da li je mesto molitve slučajno postalo mesto stradanja, na kome su na različite načine svi žrtve?

- Svi znamo da u svetu ne postoji ništa slučajno. Čak i najzagriženiji ateisti ne veruju u slučaj i svi potajno znamo zašto smo i zbog čega bili kažnjeni.

* Kako čitaoci u Rusiji reaguju na to "prekopavanje" po ruskoj totalitarnoj prošlosti 20. veka?

- Stariji pisci, recimo Stanislav Kunjajev (1930), telefonirao mi je i rekao da leži u bolnici i da se posle čitanje knjige sabrao, počeo da se oseća dobro, ustao i ide da jede. Po mnogima to je roman koji afirmiše život. Postoji i mali procenat idota - jedni koji smatraju da kasapim sovjetsku vlast, a drugi koji tvrde da je opravdavam. Želeo bih da ih nekako spojim da se međusobno grizu. Ljudi žele zapravo istinu koja je jednostavna kao u holivudskom filmu - ovo je dobro, ovo je loše. A, život teče kosmičkom brzinom.

* Ovde se vodila polemika oko naslova knjige - zašto "Obitelj"? Kako objašnjavate često i bolesnu povezanost među ljudima koji žive u ekstremnim uslovima kakav je logor?

- Gledao sam rat u Donbasu gde su ljudi navikli na život na pripeci, i odjednom su počeli da žive pod bombama. Jedna nastavnica iz Donjecka pisala mi je kako se oni okupljaju u zbornici i potpuno mirno raspravljaju u kakvom će rublju doći na posao zato što mogu da se nađu u bolnici ili u mrtvačnici. Ona piše da je to bio potpuno uobičajen razgovor, kao da govore o đačkim ocenama ili odbojkašima. Čovek se naglo prilagođava nenormalnoj situaciji i tu postoji prostor za sva ljudska osećanja. Čovek prosto zaboravlja šta je istina i šta je nevolja - kad mu nešto ne ide na poslu i u privatnom životu misli da je to pakao. Kad mu se za hiljadu puta poveća breme, onda shvatiti da je ono zbog čega se juče sekirao nevolja lakša od paperja.

* Koliko se vaša lična iskustva učesnika rata u Čečeniji, sada i vojnog izveštača iz Donbasa, osećaju u vašim knjigama?

- Odražava se to, ali ne znam s kojim iskustvom pišem, to su prosto moja svest i moja posmatranja. Imam porodicu, 18 godina sam sa ženom, vaspitavam četvoro dece... mislim da to možda ima veći uticaj nego rat, za neke teme, naravno. Nikad ne razmišljam o tome. Verovatno da neke stvari ne bih napisao da nije bilo Čečenije, ali, svake zime mesec dana živim sa svojom malo kćerkom u selu i bez tog iskustva, takođe, ne bih mogao mnogo toga da napišem, zato što je za nešto potrebna ogromna buka, a za nešto apsolutna tišina.

* Da li možete nešto više da kažete o svom političkom angažmanu i članstvu u Drugoj Rusiji?

- Druga Rusija je patriotska radikalna organizacija koja je neprijateljski gledala sve što se u Rusiji dešavalo posle 1991. Čini mi se da u najširem smislu reči buržoaska ekonomija i način života, to upisivanje u sve moguće svetske finansijske sisteme, Rusiji donosi mnogo više štete nego koristi. Naš krajni cilj je buđenje nacionalnog identiteta.

* Na šta ste mislili kad ste na Sajmu knjiga najavili da će iduća decenija biti najinteresantnija na svetu?

- Zanimljivo je suviše blaga reč. To je vreme koje će promeniti sliku sveta. Fukujama je svojevremeno rekao da je nastupio kraj istorije i da se ništa neće dešavati posle apsolutnog trijumfa neoliberalnog sveta, a on propada pred našim očima. U tom smislu gledaćemo mnoge stvari koje nismo očekivali, što uopšte ne znači da će nam biti dobro. Videćemo novi ogroman talas u istoriji koji može i nas same da odnese. U tom slučaju Fukujama deluje kao vic.

Prevod s ruskog Radmila Mečanin

Bista u pivnici

Rediteljka Dunja Smirnova kaže da je ostala još jedna stepenica - da u svakoj pivnici u Rusiji bude moja srebrna bista. Uopšte ne razmišljam o tome, niti osećam da sam na nekoj visini. Svaka nova knjiga je zapravo pokušaj da ponovo dođem do vrha. Samo mladi pisci misle da postoji vrh na kome sediš a svi ti ugađaju - kaže Zahar Prilepin (1975), koji ima holivudsku biografiju. Dok se nije proslavio pisanjem bio je fizički radnik, grobar, čuvar, izbacivač, komandir odeljenja za specijalne namene, učesnik rata u Čečeniji... Diplomirao je na Filološkom fakultetu i političkoj školi. Knjige su mu prevedene na 17 jezika, laureat je prestižnih nagrada u Rusiji i inostranstvu, kolumnist časopisa Ogonjek i Nova gazeta, voditelj autorskih televizijskih i radio programa, član redakcijskog kolegijuma časopisa Družba narodov, rok pevač i član grupe Elefank, sekretar Saveza pisaca Rusije, generalni direktor predstavništva Nove gazete u Njižnji Novgorodu, glavni urednik sajta Slobodna štampa. Prilepin se u Rusiji smatra savremenim klasikom, po njegovim knjigama snimaju se filmovi, sarađuje i u pozorištu.

Na Uneskovoj listi

Solovjetski arhipelag u Belom moru na severu Rusije je, i pre nego što je carica Katarina Velika počela da tamo šalje neposlušne podanike u progonstvo, bio poznat od 15. veka po monaškom životu. Spaso-Preobraženjski manastir posle Oktobarskog prevrata 1917. postao je Solovjetski logor specijalne namene, poznat kao SLON - prvi iz nove mreže kažnjeničkih logora koja je kasnije prekrila ceo bivši SSSR. Početkom 90-ih godina 20. veka počela je duhovna obnova Solovjetskog manastira koji se od 1992, zajedno sa zaštićenim prostorom oko njega, nalazi na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine.

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.