Kolaps praizvedbi

                       P { margin-bottom: 0.21cm; }Šta drugo i da očekuje jedan dobar, aktuelan komad u susretu sa maglovitom, infantilno formulisanom željom za novim praizvedbama od strane pozorišnih uprava koje danas mahom sačinjavaju glumci? Jer ponekad i prvi koraci u birokratskoj zavrzlami traženja kompetentne adrese koje odlučuju o repertoarima, te izostanak čak i adekvatnog rečnika koji bi umeo da obrazloži „da“ ili „ne“ na ponudu, rečitiji su od svih konstatacija već decenijskih polemika o tzv. krizi domaćeg dramskog teksta.

Činjenice su neumoljive i uprkos besparici kao izgovoru – neoprostive: već drugu sezonu broj praizvedbi u tri najveća gradska pozorišta iznosi 0 (nula). Kako se došlo do tog kolapsa kakav pozorišna istorija pamti samo iz prvih godina nakon Drugog svetskog rata? Pitanje dotiče niz pozorišnih i vanpozorišnih razloga. Među njima ipak pretežu prvi, naprosto zato što odsustvo jasnih i kredibilnih umetničkih profila osuđuje pozorišta na nemilost vanpozorišnih uticaja – politike, ekonomije, estrade i dr. Neke od pozorišnih bolesti već su hronične: pravljenje repertoara kao puki redosled rediteljskih termina sa naslovima koji su nekad do poslednjeg trenutka nepoznati; socijalna raslojavanja gde se, naročito među glumcima, forma doživotnih zaposlenja toleriše kao preporuka za prioritetne angažmane na televiziji, filmu ili estradi; rediteljske egosfere čiji apetiti sa neuverljivim obrazloženjima i još neuverljivijim rezultatima ravnopravno zadiru u oblasti dramaturgije, scenografije, muzike… Domen praizvođenja prepušten je tako isključivo dobroj volji reditelja za koju su oni materijalno i autorski destimulisani. Tim povodom se postavlja i pitanje u kojoj je meri preformulisan koncept Sterijinog pozorja od pre više godina dugoročno pogodovao ovom fijasku. Aktuelni koncepti postdramskog i političkog teatra takođe imaju svog udela u ovoj regresiji. Prvi je svoju veću naklonost ka prozi nego ka drami otkrio kao krajnje konvencionalni, čak prozaičan ukus u bukvalnom smislu te reči. Politički teatar, pak, sve otvorenije poseže za formom pamfleta ili eseja, možda i zato što je u želji za angažovanjem povodom dnevno aktuelnih tema suočen sa činjenicom da je pisanje drame proces koji traje znatno duže od pravljenja jedne predstave ili čak sezone.

Glavni junak komada Zovi me Toni ima 45 godina, besposličar je koji ne uspeva da se oženi, a izdržava se kao sitan diler narkotika. Konfliktne je prirode i njegove akcije su isključivo u vidokrugu njegovih parazitskih privatnih i „poslovnih“ interesa. Ali je njegov arogantan nastup često dopadljiv, čak „šmekerski“, nalik junacima popularnih TV serijala sa kojima voli da se poredi. Iako se radi o konvencionalnoj, čak naturalističkoj formi u spisateljskom postupku, reč je o potpuno novom tipu junaka, negativcu iz crne hronike bezbedno uklopljenom u parametre savremenog življenja. Ali sa kojim se, uprkos mračnoj strani koju i ne pokušava da sakrije, poistovećujemo.

Možda bi originalni primer Marojevićevog antijunaka slutio mogućnost vraćanja digniteta dramskoj formi kao organskom delu teatarskog života kada bi, i pored neformalnog odobravanja komada sa strane dramaturškinja i reditelja u istoj pozorišnoj kući, mimo ustaljenih loših običaja u komunikaciji sa piscima, imao ko da mu da zvanično odobrenje, i uopšte bilo kakav odgovor. Ali možda je sve to i nagoveštaj neke nove pozicije dramskog pisanja uopšte, pre svega zbog dugoročne neodrživosti i institucionalne samodestrukcije naših pozorišta. Ako se poslednjih pola veka savremeni teatar kretao ka prevazilaženju klasičnog literarnog pozorišta, pisanje drama se u svetlu drastične činjenice o nestanku praizvedbi sa beogradskih repertoara pretvara u najradikalniji oblik teatarskog rada i mišljenja.

Autor je dramaturg i pisac romana „Gospodari vremena“