Na svoju ruku

Rodio sam se u kući prekoputa pošte, „između četiri vlažna duvara“, aprila 1950. godine. Porođaj je obavila lokalna babica čiji će unuk nekoliko decenija kasnije postati vrlo zanimljiv i cenjen pozorišni i filmski reditelj i glumac.

***

Roditelji su mi bili veoma mladi. Skojevci i komunisti. Sinu jedincu su dali ime Žikica. Po Žikici Jovanoviću Špancu, narodnom heroju koji je podigao ustanak 7. jula 1941. godine. Kasnije kontroverze vezane za događaj u Beloj Crkvi i ulogu Španca u njima, kao i njegova čudna pogibija, kao da su imale uticaja i na mene. Mudri su oni koji su smislili izreku: Nomen est omen. Buntovnik i revolucionar je pretvoren u bandita i ubicu. Sebe doživljavam kao dobrog i poštenog čoveka, a opet kad se noću probudim,krenu da me ganjaju neke more i sećanja…

***

U to doba su se cigarete u Rekovcu mogle da kupe na komad. Kupiš dve-tri cigarete. Trafikant bi ih zamoto u „artiju“. Sećam se kako su stari ljudi palili cigarete pomoću sušene pečurke, koju su zvali trud, kamena i kresiva. Šibica ili „mašina“, kako su je zvali seljaci, bilajeluksuz koji nije mogao svako da priušti. Elem, uzeli bi trud, stavili ga na neku podlogu, onda bi udarali specijalni beli kamen nekim gvozdenim predmetom. Posle nekoliko pokušaja varnica bi iskočila na suvu pečurku i zapalila je. Tada bi prineli cigaretu žaru i zadimili.

***

Kroz Rekovac protiče reka Dulenka. Bila je to fina mala reka u doba mog detinjstva. Danas takoreći ne postoji. Leti presuši. Sećam se da smo išli na Dulenku i hvatali ribe rukama. Polako uđemo u reku, i rukama, ispod kamena uhvatimo živu ribu. Izbacimo je na obalu i nanižemo na vrbov prut. A sve se to odvijalo u markesovskom ambijentu. Naime oko Dulenke i jazova koji su vodili do lokalnih vodenica letelo je na hiljade vilinih konjicačija su se krila na letnjem suncu presijavala u najneverovatnijim bojama.

***

Gde je Markes tu je i Felini. Evo jedne felinijevske, možda i najlepše, uspomene iz Rekovca mog detinjstva.

Jednom nedeljno je kroz Rekovac prolazio autobus koji je iz Beograd išao za Kruševac. Bilo je to u vreme pre auto-puta Beograd-Niš. Autobus je pravio kratku pauzu ispred rekovačke glavne kafane. Nije bilo autobuskih stanica u to vreme. Rekovački momci bi sačekivali autobus, obilazili oko njega i pogledom tražili devojke koju su putovale. Kad bi ugledali neku – pretpostavljam da je to bilo studentkinja koje su se iz Beograd vraćale kući za raspust ili neke druge gradske devojke obučene i našminkane po modi – oni bi im kroz prozor ubacivali papiriće sa svojim adresama. Pri tome bi ih pantomimom i glasom molili da im se jave pismom… Ne znam da li je ijedna odgovorila. Sve mi se čini da nije. Ali momci su se pošteno trudili.

***

Ipak je bioskop bio glavna atrakcija. Jednom nedeljno u Domu kulture u Rekovcu su se prikazivali filmovi. Bio sam redovan posetilac. I na predškolskom uzrastu. Dane sam provodio čekajući sledeću predstavu. Sve sam gledao. Kaubojske, gusarske, avanturističke, domaće. Još uvek se sećam scena iz filmova „Gola mamuza“, „Vera Kruz“, „Ajvanho“, „Pesma sa Kumbare“ ili „Veliki i mali“.

* **

Bert Lankaster mi je bio omiljeni glumac. Njegov osmeh, fizička spretnost i celokupna pojava su me oduševljavali. Hteo sam da budem kao on. Kad sam kasnije shvatio da je Hugo Prat svog Korta stvorio prema liku Berta Lankastera bio sam oduševljen. Ne samo zbog te jednostavne činjenice već i zbog ubeđenja da je ona dokaz o sličnosti senzibiliteta.

***

Inače, volim da mistifikujem stvari, da im dajem neka značenja koje verovatno nemaju. Tako mi je zanimljivije. Činjenice su dosadne. Važne su za matičare, mrtvozornike i policajce. Mene zanimaju varke, obmane, samoobmane i zablude. Mislim da one više govore o ljudima nego sve istine ovog sveta.

***

Bioskopske predstave u Rekovcu pedesetih godina prošlog veka su bile izuzetan događaj. Ceo Rekovac je bio u toj sali. Postojao je samo jedan projektor. Dok bi kino-operater menjao trake, bile su pauze. U malom holu ispred dvorane tokom tih pauza odvijao se društveni život. Momci su se udvarali devojkama, deca igrala šuge, a odrasli vodili ozbiljne razgovore. Pili su se kabeza i klaker. Lokalni sodadžija ih je prodavao. Držao ih je u plehanom koritu zajedno sa štanglama leda.

***

Mene bi otac, pošto je poznavao kino-opretera, ponekad vodio u njegovu kabinu. To je bilo kao da sam ušao u svemirski brod. Velelepni kino-projektor me je oduševljavao. Koturi sa celuloidnom trakom takođe. Andra, kino-operater, mi je davao komade filmske trake koje je morao da izreže zbog oštećenja. To su bile prave relikvije za mene. Danima bi ih, uz pomoć baterijske lampe, gledao.

***

Indirektno sa bioskopom je povezana još jedna sjajna, felinijevska uspomena iz Rekovca. Dvojica lokalnih momaka, starijih od mene desetak godina, učili su trgovački zanat. Išli su u Niš da polažu neki zanatski ispit. Tamo su gledali sinemaskop film. Kad su se vratili govorili su da je filmsko platno toliko veliko da ga je nemoguće sagledati celo. Morali su da naprave taktiku. Jedan je gledao jednu polovinu bioskopskog ekrana, a drugi drugu. Kad se predstava završila oni su kroz priču sastavili celu sliku. Bio sam fasciniran tom pričom. Danima sam pokušavao da zamislim to ogromno sinemaskop platno. Kasnije sam shvatio da su momci malo preterali ali sam ostao veliki poštovalac neverovatnih priča.

***

Najpiktoresknija uspomena iz Rekovca vezana je za Cigane čergare. U to vreme Srbijom su još uvek krstarili čergarski karavani. Čergari su putovali u kolima sa arnjevima, slične onima iz kaubojskih filmova. Rekovačka milicija je jednom zaustavila takav karavan. Iz nekog razloga je vršila pretres. Ceo Rekovac se skupio da gleda. Bio je to fantastičan prizor. Cigani u živopisnim nošnjama, sa neobičnim šeširima i maramama, u šarenim prslucima, dugih kosa i brkova, opasani neobičnim kaiševima. Njihove žene i devojke u divnim, šarenim suknjama, prelepim bluzama, sa dugim crnim kosama, ukrašene blještavim ogrlicama, zlatnim minđušama i zveckavim narukvicama. Bio je to prizor kao da su neke filmske scene pobegle sa platna i oživele usred Rekovca. Stvarnost i fikcija su se toga dana pomešale u mojoj glavi. Do dana današnjeg nisu se razdvojile.

***

Početkom 1958. godine moj otac je dobio posao u Paraćinu. Jednog dana je došao kamion iz rekovačkog rasadnika ispred kuće. Neki ljudi su utovarili šifonjer, kredenac, krevet i sto. Selili smo se za Paraćin. Bila je to strašna trauma za mene. Kao i sve kasnije selidbe. Bio sam iščupan iz korena. Mesecima sam patio. Kasnije sam se privikao.

***

Iz ove perspektive gledano čini mi se da je Paraćin u to vreme više ličio na neki engleski fabrički grad nego na srpsku palanku. Ulicu Franca Rozmana u Paraćinu je mogla da se nađe u bilo kojem evropskom gradu. Jednu stranu te ulice je činio zid fabrike stakle, a sa druge strane su bile tipizirane radničke kuće takozvane Staklarske kolonije. Izgledala je kao predeo iz filma Karela Rajša „Subotom uveče, nedeljom ujutru“, ako znate na šta mislim.

***

U Paraćinu su bila dva bioskopa – Avala i Jadran. Po dve predstave svakog dana. U to vreme bili su popularne takozvani peplum filmovi. Pseudoistorijski spektakli. Italijani su ih snimali pre špageti vesterna. Glumac Stiv Rivs je bio glavna zvezda. Igrao je Herkulesa u brojnim filmovima. Gledanje tih filmova bila je velika uživancija.

***

U tom talasu peplum filmova u jednom trenutku je naišao i Kolos sa Rodosa. Ja, kao opsesivni konzument filmskih špica, zapamtio sam da se reditelj tog filma zove Serđo Leone. Kad je nekoliko godina kasnije Leone postao slavan ja sam uvek govorio: Ma znam ja njega još iz Paraćina.

***

Viseći tako po paraćinskim bioskopima, gledajući sve što se davalo, jednog dana sam otkrio erotiku. Desilo se to dok sam gledao film Opasne veze– Rožea Vadima. Ima tu jedna scena kad Žerar Filip stavi telefon na zadnjicu neke glumice koja gola leži pored njega. Au, kakvo je to uzbuđenje bilo. Nisam je mnogo razumeo ali sam shvatio da je to nešto jako važno i mnogo lepo. Mislim da još nisam ušao u tinejdžerske godine kad se to desilo.

***

Sledeći korak u otkrivanju erotike je bio film Saše Petrovića Dvoje.Scena kad Miha Baloh i Beba Lončar vode ljubav. Vrlo eksplicitno je snimljena. Ta me je tek spržila. Opet ništa nisam kapirao ali sam goreo na nekoj unutrašnjoj vatri.

***

Kroz Paraćin protiče reka Crnica. Nekoliko kilometara dalje ona se uliva u Veliku Moravu. Tamo negde na njenom ušću se vadio šljunak. Jedan maleni voz ga je prevozio do paraćinske šljunkare. Taj voz smo koristili da idemo na Moravu na kupanje. To je bila prelepa, lagana, vrlo spora vožnja kroz fantastične predele. Prolazili smo pored zelenih livada, šarenih njiva, šumaraka i kroz jednu veliku močvaru. Ta močvara je bila filmski ambijent. Sa pticama, lijanama, trskama, drvećem koje je raslo iz vode. Zamišljao sam da je to negde u Južnoj Americi ili na ušću Misisipija u Meksički zaliv. Ličila mi je na močvaru Okefinokio iz nekog filma sa Volterom Brenanom.

***

Pričalo se da u toj močvari živi neki ratni veteran koji se tu povukao posle Drugog svetskog rata. Nikad ga nisam video ali sam ga zamišljao kako sa puškom preko ramena plovi čamcem kroz rit. To je uvećavalo mistiku i čitav ambijent činilo nestvarnim.

***

I onda opet, krajem leta 1964. godine, kamion ispred kuće, utovar stvari, put pod noge. Pravac Kragujevac. Opet čupanje iz korena, opet prilagođavanje, samoća, strah od novog grada, nove škole, novih ljudi… Pet godina sam živeo u Kragujevcu. Do 1969. Osmi razred osnovne škole sam tamo završio i celu Gimnaziju. Mislim da su to najvažnije godine u mom životu. Formativne.

* **

Kragujevačke godine su važne zbog konačnog otkrića rok muzike. Mislim da je radio odigrao presudnu ulogu. Emisije Nikole Karaklajića i Nikole Neškovića. Takođe i Radio Luksemburg sa legendarnom emisijom Top 20. A važnu ulogu su imali i kragujevački rok bendovi, naročito Daleki Horizonti i Gentry.

***

Igranke u Vatrogasnom domu koje su svirali Gentrybile su poseban događaj. Treperave adolescentne godine, prepune plahosti i probuđenih hormona, dobile su ritam na tim igrankama. Na repertoaru Gentryja bili su Cream, Elvis Prisli, Vilson Piket, The Rolling Stones…Glavni hitovi su bili „White Room“ od Cream i Elvisova pesma „Love Me Tender“. Kad bi stvar dostigla vrhunac basista Vojkan bi zapevao „Land Of 1000 Dances“ od Vilsona Piketa. Svi su skakali i igrali.

***

Korzo je bio najveći društveni fenomen u to vreme. Svake večeri bi kragujevačka mladež šetala u krug na relaciji između hotela Kragujevaci glavne raskrsnice. Svi su bili tu. Gimnazijalke su bile glavne zvezde, fudbaleri i bokseri Radničkogtakođe. Korzo je bio strogo strukturisan. Znalo se gde ko stoji, gde ko šeta. Levom stranom, gledano od hotela prema raskrsnici, su šetali gimnazijalci i studenti. Desna je bila rezervisana za radnike i učenika Škole učenika u privredi.

***

Drugačiji je ritam življenja bio u to vreme. Korzo je trajao od 7 do 9. Već u pola devet ljudi su počinjali da se razilaze. Posle korzoa odlazio sam u kafanu Balkani tu sedeo najkasnije do 10 uveče.

***

Balkanje posebna institucija. Mitsko mesto. Tu se sve dešavalo. Klijentelu su sačinjavali studenti sa malo jačim intelektualnim pretenzijama, glumci, lokalni pesnici, slikari, vajari… Vreme koje sam proveo u Balkanu je najbolje iskorišćeno vreme u mom životu. Tu sam upoznao ljude, izučio veštinu kafanskih razgovora i intelektualnih nadmudrivanja, saznao sve tajne gradskog života.

***

Priča o Kragujevcu ne može bez fudbalera Radničkog. Najveće zvezde FK Radničkog su bili Slobodan Paunovski i Sava Paunović. Ovaj prvi je bio ultra moderan tip. Izgledao je kao da je u Kragujevac stigao iz londonskog Karnabi strita. Taj osećaj za modu, oblačenje i sveukupni nastup je imao. Imao je najbolje ploče. Tzv. originali iz Engleske. Neodoljivo je podsećao na Brajena Džonsa.

***

Sava Paunović je bio druga priča. Živeo je u selu Maršić pored Kragujevca. Sava je furao neki šumadijski kul fazon. Ćutljiv, nenametljiv, povučen. Na terenu car. Jedan od najboljih centarforova tog vremena. Možete na sportskim kanalima da pronađete izjave Holcera, Blagoja Paunovića, Hadžibegića koji u superlativima pričaju o Savi.

***

Završio sam Kragujevačku gimnaziju. Nisam bio neki đak. Prosečan. Takvi su bili i profesori. Skromni ljudi činovničkog mentaliteta i lokalnih vidika. Najznačajnijitrenutak u mom gimnazijskom školovanju dogodio se na samom početku. Profesorka muzičkog – mlada, lepa, devojka – donela nam je na prvi čas gramofon i singlove The Beatlesa, The Rolling Stones, The Kinksa, The Yardbirdsai puštala nam 45 minuta. Ni dan danas mi nije jasno kako se to dogodilo da u Kragujevcu 1965. godine, na zvaničnom gimnazijskom času, trešte Stounsi i Bitlsi.To je stvarno bilo ispred vremena.

***

Profesorka Vera Đorđević mi je ostala u najboljem sećanju. Predavala nam je francuski jezik. Predratna profesorka, kako se to govorilo, ozbiljna žena, stroga i pravična, usedelica. Njen personalni integritet i posvećenost poslu su ostavili veliki utisak na mene. Čuo sam da je po odlasku u penziju jedno vreme boravila u Indiji što potvrđuje moje klinačke opservacije da se radilo o posebnoj i nesvakidašnjoj personi.

***

Maturirao sam 1969. godine. Otišao sam u Beograd na studije psihologije. Položio sam taj preteški prijemni ispit.

***

Beograd je za mene bio kao neka fantastična torta. Tridesetak bioskopa, desetak pozorišta, bezbroj galerija, tušta i tma kafana. Konzumirao sam ga sa najvećim zadovoljstvom. Kinoteka, bioskop 20. oktobar, Atelje 212i galerija Kulturnog centra, na početku Knez Mihajlove ulice, su bili najvažniji beogradski toposi za mene.

***

Međutim tu se negde moj razvojni put završava. U 19. godini sam prestao da rastem u personalnom, emotivnom i intelektualnom smislu. Završio sam velike škole, radio ozbiljan i odgovoran psihološki posao, osnovao sopstvenu porodicu, dobio decu, stekao neku popularnost, pa ako hoćete i uvažavanje, napisao hiljade tekstova za najuglednije novine, napravio dve radijske emisije koje imaju „kultni status“… Nekako sam se, međutim, zaglavio. Stao. Sve to što se kasnije dešavalo može da se nađe na stranicama knjiga koje su napisali Kafka, Bernhard, Selin i Uelbek. Zato ja ovde završavam i upućujem čitaoce na spomenute pisce.

***

„Moji univerziteti“ su bili na fudbalskim stadionima, rok koncertima, bioskopskim dvoranama, pored bokserskog ringa, u provincijskim kafanama… To je moja priča. Alternativa, brate. Na svoju ruku, što bi rekle stare žene.

O sagovorniku

Žikica Simić je rođen aprila 1950. godine u Rekovcu. Osnovnu školu učio u Rekovcu, Paraćinu i Kragujevcu. Gimnaziju u Kragujevcu. Diplomirao na grupi za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Specijalizirao medicinsku psihologiju na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Radio kao klinički psiholog u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu. Paralelno sa psihološkim poslom radio i na radiju. Kao muzički saradnik i voditelj radio u Studiju B i B92. Autor dve radijske emisije koje su imale, kako kažu, „kultni status“: Tajanstveni Voz na Studiju B i Dole na uglu na B92. Bavio se i žurnalističkim poslom. Pisao o rok muzici. Tekstovi su mu izlazili u uglednim novinama i časopisima kao što su Ritam, Naša Borba, Danas, Politika, Vreme, Reč, Gradac, X-Zabava. Pod imenom „Električna zastava – Tajanstveni voz za neonsku dugu“ 2007. izdao knjigu. Radi se sveobuhvatnoj zbirci ranije objavljivanih tekstova. Drugo izdanje knjige je izašlo 2012. Početkom 2016. godine pokrenuo je novu radio-emisiju. Ovog puta na Radio Beogradu 2. Zove se „Neonska duga – rokenrol magazin Žikice Simića“. Oženjen. Otac dva sina. Živi i radi u Beogradu